Sećanje na 1979.

            Zapadne demokratije ustalile su se zahvaljujući razvoju institucija i verskim slobodama. Najveća opasnost za opstanak Izraela, jedine bliskoistočne demokratije, nije arapski antisemitizam, nego upravo unutrašnji sloj verskih fanatika i socijalnih parazita. I mlada turska demokratija počela se brisati potiskivanjem sekularne uloge vojske, institucije i atlantske integracije i političkog pritiska.

            Nedavno rušenje arapskih diktatura takođe se odvijalo gotovo po modelu Iranske revolucije iz 1979. kojom je sekularna tiranija, koja se možda mogla preobraziti u demokratiju, zamenjena verskom tiranijom (drugi najveći iranski grad je Los Anđeles).

            Ruski povratak u 1979. simbolična je najava obnove bipolarnog sveta. (Od početaka Putinovog uspona srpski nacionalizam napušta uverenja obesmišljena u poslednjoj deceniji XX veka, i vraća na ulogu sovjetske klike, koja se uspešno prikrivala u okrilju titoizma.) Putinovska alternativa demokratiji i njenim iskušenjima zasniva se na razumevanju političke moći ne kao snage institucija, nego kao okvira društvene homogenizacije podsticane kultom tradicionalnih snaga prinude, poput tajne i javne policije, vojske, crkve… Da li će ruski ugled, nakon podele Ukrajine i evropskih sankcija, popraviti svrstavanje uz sirijskog diktatora, ispravno je pitanje naročito u Srbiji dok nas RTS i Pink vraćaju na CNN-ovske vrhunce Štule i kompanije na zgarištu Vukovara.

            Bila je to dobra godina, 1979. Iščekivala se smrt jugoslovenskog diktatora čija je sujeta, srećom, bila zaloga nezavisnosti i postepenog otvaranja. Oni koji su se nadali boljim danima bili su, kratkoročno, u pravu. Jugoslovenski komunizam bio je sve podnošljiviji kako se gasio, i približavao svim svojim apsurdima. Stari poredak se, međutim, nasilno prilagođavao budućnosti kvislinške paradigme, koja je privremeno nestajala u dezintegraciji Sovjetskog Saveza i pripadajućeg istočnoevropskog lagera. Obnova te paradigme, koju prati svrstavanje dela srpske javnosti, ne uz sistem demokratskih integracija, nego uz autoritarnu silu, čija je lopovska elita već emigrirala, odvija se uporedo s krizom efikasnosti evropskih institucija.

            Jugoslavija je uspešno opstajala u bipolarnom svetu. Uverenje da je aktuelni bipolarizam farsična repriza ondašnjeg ne pomaže u razumevanju stvarnosti, niti izlasku iz sistema zabluda od kojih je najopasnija ona o nekome budućem obračunu sa susedima koji će, ovoga puta na našoj strani, podstaći novi uspon Rusije kao svetske sile.

            Možda i slučajno, Jugoslavija je nestajala kako se gasio bipolarni svet. Ovaj novi ćemo lakše podnositi u bilo kakvoj regionalnoj zajednici, koju, srećom, sama po sebi podstiče evropska integracija. Prioritet je strateška alternativa i kvislinškom poretku, i neizvesnoj budućnosti evropske zajednice.