Komesar za susedsku politiku i pregovore o proširenju Johanes Han podsetio je kako je Austrija svojevremeno dve godine vodila pregovore o pristupanju EU, Hrvatska sedam, i predvideo da će sadašnje države kandidati sigurno pregovarati još duže. Podsećajući da su odlaganjem početka pregovora Turska i Makedonija zalutale na političku stranputicu, Han je istakao neophodnost da se izbegne odlaganje, ali i da proces mora obezbediti putu harmonizaciju: „Pregovori su najbolji za vršenje pritiska. Kada se oni završe više se ništa ne može učiniti“.
Han je u pravu kad ovim podseća na zaostajanje za razvijenijim sistemima vladavine prava i vrednosne politike država članica koje su preuzele liderstvo u EU od prapočetaka. U Srbiji i sličnim zajednicama oseća se odsustvo istorije, u onoj meri u kojoj se percepcija prošlosti zloupotrebljava u smislu mitske, time i obavezujuće, putanje za budućnost. Korupcija, nered, samovolja i bahatost javnih službi i službenika, siromaštvo, izolacionizam, ego-narcizam, prokletstvo malih razlika, itd., samo su posledica boravka na delikoj margini procesa u kojima su razvijeni sistemi proživeli i preživeli iskustvo renesanse, prekookeanskih otkrića, protestantizma, racionalizma, prosvetiteljstva, industrijskih i tehnoloških revolucija, sistemske edukacije i urbanizacije.
Ali su za nas tih sedam godina jedna gladna, tmurna večnost, ispunjena strepnjom, dubokim političkim i društvenim lomovima, verovatnim odsustvom svakog optimizma. Koji je takođe pokretačka i vezujuća snaga evropske integracije. Da li će Hrvatska biti u stanju da vodi aktivnu i konstruktivnu susedsku politiku pomoći, podrške i podsticaja, u odnosu na Srbiju i Bosnu? Kako realizovati prioritete susedske politike koji su sve jasnije suštinski okvir budućeg razvoja, naročito u kontekstu suočavanja s predimenzioniranošću i odsustvom jasne spoljne i vrednosne politike EU kao institucionalne celine? Kako realizovati „meku“ moć EU, u konkurenciji s tvrdom moći autoritarnih sila, agresivnih i koruptivnih, poput Rusije, Turske, Kine, koje nude brza i naizgled laka rešenja, dok naplatu dugovanja prepuštaju nejasnoj naknadnoj budućnosti?
U proteklih 15 godina ruski virus autoritarnog upravljanja zarazio je i države kandidate, i države članice EU u kojima se inače osećao deficit demokratskog političkog i institucionalnog iskustva. Briselska administracija postala je komotna, a u najboljim slučajevima je zbunjena, kao da se Evropa i svet nisu promenili nakon Putinovog dolaska na vlast i nove ekspanzije islamske političke religije, sa svim njenim metodima pritisaka, uticaja i ucena. Autoritarni lideri u stanju su da brže i efikasnije donose i sprovode odluke, koje ponekad podilaze najnižim ljudskim porivima. Nakon 2003, u toku poslednjih 12 godina, srpski nacionalizam, obuhvatajući naciju u celini, sklonio se u okrilje ruskog imperijalizma i rekonstruisanih mitova koji oslikavaju teško stanje kolektivne nemoći, strepnji i paranoje. Vrednosti evropske integracije u ovom trenutku najpotrebnije su periferijama, poput istočnoevropske, uključujući balkansku. Iskustvo Berlinskog zida, ta važna simbolika, u toj meri je, upotrebom i zloupotrebom, potrošeno i otrcano, da se počelo zaboravljati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
