Slepa ulica

Tadićeva politika se, slično njihovoj, zasnivala na nastojanjima da ne razočara ćosićevski establišment koji je staračkom pakošću osudio Srbiju na izumiranje. (Ta kolektivna smrt je jedina alternativa neostvarenoj nameri da se, razaranjem Jugoslavije, teritorija predviđena zločinačkim planom RAM svrsta uz projekat obnove sovjetske imperije.) Razlozi stagnacije su očigledni: ekscesna spoljna politika koja obuhvata udvaranje diktaturama i državama izvoznicama međunarodnog terorizma ili komunizma; zastoj u privatizaciji i nepostojanje podsticajnog finansijskog tržišta; nekompetentnost parlamenta i partijskih struktura. Stagnira i SNS. Politička regresija razara opoziciju (pošto su se svi se izređali na Vučićevom kanabetu). Mediji koje uređuju Vučićevi kućni ljubimci podstiču društvene sukobe. Javno nezadovoljstvo se usmerava protiv evropskih i evroatlantskih partnera, naročito protiv bivših jugoslovenskih suseda. U širem kontekstu ili vremenskom okviru i protiv samog Vučića. Jeste, na Balkanu ili batinu držiš ili se batine bojiš, ali batina ima i dva kraja. Ne znam da li će švedsko rukovodstvo u Ikei distribuirati Informer, Politiku i slično smeće. Niti kako ćemo u veberovsku budućnost sa svima koji će, kao od kraja osamdesetih, ostati intelektualno i emotivno oštećeni.

Potrošen je medeni mesec, koji je trajao pet godina, u odnosima i sa Zapadom i sa Istokom. Društveno nezadovoljstvo usmereno je i protiv Vučićevog sustava i protiv suseda, demokratije, tranzicije i kapitalizma. Neuspeh Rusije (i Srbije?) u Crnoj Gori i Makedoniji, uporedo sa otkrićima Trampovih veza s Putinovom agenturom, vratio je Zapadni Balkan u sferu interesovanja američke administracije. Srbija je u NATO okruženju koje će, nadam se, da se dograđuje i zatvara. EU će zahtevati da integracija usledi tek nakon bezbednosne dekontaminacije. Kvislinški odnos prema Rusiji, koketiranje s Dodikom i Iranom, atavizmi su propalih politika nacionalnog i državnog „preduzetništva“. Taj vrednosni kolaps diskredituje celo srpsko društvo. Javno nezadovoljstvo ulaskom Ikee na srpsko tržište, dok je domaća konkurencija na kolenima, bolje da podstakne debatu, ko je učestvovao u blokadi tržišta, reketiranju stranih partnera (i same Ikee), i pljački domaćih preduzeća. Predsednik neće moći da negira da je u pitanju partija njegovog koalicionog partnera (s raznim „plus“ ekspertima), čiji su tragovi krvavi na prostoru cele ex-YU. Razumna alternativa bila bi proces privatizacije javnih preduzeća, uz liberalizaciju berzi i finansijskog tržišta, nego da država glumeći poslodavca i preduzetnika ulazi u klinč sa SAD, Izraelom i svim drugim bogatim, moćnim i uspešnim državama u kojima je i naša značajna emigracija. Ukoliko je Vučiću malo gluposti među svojima, tu je DS koja se „obnavlja“ „povratkom“ Tadića i Koštunice, koji su nam potrošili celu deceniju i uništili smisao borbe za otvoreno društvo, toleranciju i demokratiju, borbe u kojoj je (nadam se naizgled) nestala i moja generacija, u beznačaju, emigraciji, očajanju.