Putinov strateški cilj je obnova Sovjetskog Saveza povratkom na carističke osnove imperijalne Rusije, povratkom na meru uticaja, moći i dostojanstva iz vremena Hladnog rata.
Zahvaljujući slabosti Evropske unije, naročito koruptivnim delovanjem energetske politike, počeo je da pridobija sve države bivšeg sovjetskog lagera, bez baltičkih republika.
Nemačka se ponovo deli na DDR ostatak. Prostor bivše Jugoslavije, od nedavno sve sa Slovenijom, Putin je premestio na Kavkaz.
Model nove Evrope pod ruskom komandom podseća na žalosnu sudbinu Gruzije koju je EU prepustila istim nemarom kojim se danas povlači iz bivše Jugoslavije.
Ishod izbora u Crnoj Gori, ali i procesi koji su prethodili, naredni je veliki poraz EU nakon aneksije Krima i komadanja Ukrajine.
Evropska ideja plaća preskupu cenu jeftinog ruskog gasa, energenta fascinantnog ekonomskog rasta iz protekle tri decenije. Ali materijalno blagostanje nije dovoljna osnova slobodama i kulturi u stanju koje je ratno.
Evropa je u drugom Hladnom ratu lišena one hrabrosti, vizija i jedinstva kojima nije raspolagala ni kad je trebalo da se suprotstavi fašizmu, nacizmu i boljševizmu.
Na njenim periferijama te tri zlokobne ideje ponovo su oživele, i u ovom trenutku ih ništa ne zaustavlja.
Civilizacija slobodnog sveta je u tragičnom raskoraku poslednje etape Trampove administracije. EU se nije dovoljno emancipovala od ruske i američke politike.
Deklarisanim i zacrtanim evropski interesi, vrednosti, vizije, moraju ostati u domenu evropskog liderstva i institucija, van domašaja bilo kojeg imperijalnog klatna.
Suočavamo se sa zabrinjavajućim perspektivama. Ako nas EU bude prepustila našim sopstvenim odlukama, koje kreiraju agenture Beograda i Moskve upravljajući klijentelama u Banjaluci i Podgorici, prepustiće nas, time, i odgovornosti za destabilizaciju susedstva koja je zapravo već dugo u toku.
Drugi put u trideset godina vlast u Beogradu pokušava da sprovede memorandumski projekat, i ponovo tako, da ga ili ostvare, ili osujete, strane sile.
NATO je intervenisao 1995. i 1999. u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu, ali su se zatim nametale odluke koje su u svojoj nedovršenosti nosile klice postupnog raspadanja.
Svaka isključiva i agresivna srpska politika iz proteklih trideset godina vodila je tuđim, i nametnutim rešenjima. Ako će, u narednom vremenu, Crna Gora biti privremena kompenzacija za Kosovo, ni takav obrt neće voditi smirivanju i pomirenju.
Potrošili smo ogromno vreme u nastojanjima da pripadnemo evropskom svetu. Od tog sveta nikad nismo bili dalje. U EU ulaze uređene i slobodne države.
U Srbiji političke manjine evropsku ideju nisu uspele da približe političkoj većini jer je elita srpskog naroda ostala čvrsto i odlučno uz ideju, i sopstveni interes, da pripadnemo sovjetskom svetu.
Ali sovjetski svet neće biti „srpski“. Nismo se vratili u devedesete, vratili smo se u izbor između Tita i Staljina. Taj izbor jeste bio nikakav, ali su Srbija i Crna Gora, i tada, birale veće umesto manjeg zla.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.