Srpstvo na Baltiku

Njihovom aneksijom instalirana je sila bezbednosno-birokratske aparature, o čijim se nacionalnim pravima debatovalo nakon pada Berlinskog zida. Zatim je Mihail Gorbačov (tada kemp zvezda Zapada, čija je Perestrojka bila odstupnica zločinačke nomenklature), poslao tenkove na Litvaniju, čim je proglasila nezavisnost. U „januarskim događajima“ 1991. ubijeno je 14 civila, 702 ranjeno. Aktuelni putinovski propagandista nikad nije odgovarao. Putin je javno odao priznanje generalu Dmitriju Jazovu, najodgovornijem za masakr u Vilniusu. Agresija na Ukrajinu samo je etapa u procesu obnove sovjetske imperije, čija bi teritorijalna logika trebalo da se zaokruži instaliranjem kvislinških režima na Balkanu i konkretnijim promenama u baltičkim republikama.

Nacizam i komunizam bili su simultani, uzajamni procesi. Podmukao je svaki antifašizam koji nije antikomunistički. I obratno. Vezujući suštinu svoje politike za strateško opredeljenje Srbije, Broz, Mihailović, Ljotić, Nedić, svi su je oni, smišljeno ili emotivno, razmatrali u viziji militarizovanog, staleškog društva i totalitarnog državnog uređenja. Sklonost Mihailovića saradnji sa SAD i Britanijom, potom Brozovo distanciranje od Staljina, bili su slučajne epizode bez pouka za budućnost. Mada su obrasci međunarodnih odnosa slični: totalitarizam nije iskorenjen u Drugom svetskom ratu, komunizam nikad nije srušen u državama naslednicama Sovjetskog Saveza, niti je pao u sistemima mišljenja i mentalitetima evropske dominantne inteligencije, pa ni srpske. Savremeni srpski nacionalizam, najsramniji kao u biti kvislinški, rezervni je položaj, nakon pada komunizma, u iščekivanju „velikog buđenja“ Rusije, i ishoda istog. Od komunista Srbi, od Srba Rusi. Zvanična kulturna politika je nedićevski sinkretizam vrednosne relativizacije i hinjene tolerancije. Putin je jedini ozbiljan srpski predsednički kandidat. Sve ostalo su ekseri i zelena salata.

Srbija nema ambasade u svim državama EU. A nema ih upravo u onima koje su paradigma, u smislu antiteze, svih srpskih gluposti, gadosti i zabluda. Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić izjavio je da za ambasade u Estoniji, Letoniji i Litvaniji „nema para u budžetu“. A nema belosvetskog, naročito trećesvetskog diktatora, masovnog ubice i kanibala da mu Brozova Jugoslavija i Miloševićeva Srbija nisu odale političko ili diplomatsko priznanje. Uzori naše političke kulture su Putin, Lukašenko, Dodik i Krajišnik, silovanja u Indiji (žovijalno „nasilje nad ženama“, ono kad „kučka mahne repom“), egzekucije i cenzura u Kini, prosjačenje i prostitucija na Kubi, redovi u Venecueli. Da li je nov instrument spoljne politike džepna atomska bomba, ili su takve bedastoće, zasad, samo u domenu „kulturne politike“? Budžetskih „para“ ima za Vučelićev sportski menadžment (dočim je vukovarski propao), dok premijer priznaje kako nema snage da raskine spregu profesionalnog fudbala i kriminala. I „nema para“ upravo za saradnju sa onim evropskim partnerima čija bi odvažnost i vrednoća trebalo da budu uzori zvaničnog opredeljenja u smislu primene veberovske etike.