Strategija neoružanog nasilja

Nakon Ukrajine na redu su Zapadni Balkan i baltičke republike. Da li će se takve zamisli ostvariti, zavisi pre svega od Evropske unije, njene spremnosti kvislinge u redovima radikalnih desnih i levih političkih partija, ali u mislećim krugovima koji negiraju oslobodilačke i demokratske tekovine pada komunizma. Složena, birokratizovana struktura EU, konformizam, kukavičluk i hipokrizija evropskih lidera, takođe ne dopuštaju redefinisanje uloge NATO-a u navedenom kontekstu. Zbog trauma, i propagande koja je sve otvorenije neprijateljska u odnosu na bilo koji civilizovan poredak zasnovan na jednakosti i vladavini prava, Srbija je najmanje sposobna da učestvuje u zajedničkoj evropskoj odbrani i društvenoj samozaštiti. Ali se Evropa slično držala pred nacizmom i staljinizmom u godinama koje su prethodile 1939. I neizvesno je, da li će takvo iskustvo pomoći prilagođavanju odnosima koje je EU kreirala nametanjem sankcija Rusiji zbog agresije na Ukrajinu, koje su doprinele padu ruske ekonomije i homogenizaciji Putinovog režima. Čije oružane snage i dalje imaju slobodu preleta preko evropske teritorije, do potencijalno vazalnih država kakva je Srbija.

U navedenim okolnostima postavlja se pitanje legitimizacije stavova koji promovišu politike koje masovno i smišljeno krše ljudska prava, građanske i ekonomske slobode, a neistomišljenici progone, zastrašuju i fizički uništavaju. Putinovska propaganda dobila je mesto i na stranicama ovih novina, verovatno kako bi se negirala svaka politika premijera Vučića (time i ona koja poziva na evropsku integraciju?) uključujući kurirovsko-deesesovsko šikaniranje njegovog brata. Ako se kolebanje i nedoslednost prilagođavaju stavovima radikalsko-naprednjačkog biračkog tela, ostaje sporno saučesništvo u legitimizaciji stavova koji promovišu diktatorske, neokomunističke i razbojničke režime, s kojima se inače solidariše zvanična espeesovska spoljna politika. O tome svedoči i izveštaj Evropske komisije. Sigurno da Srbija nema kapaciteta da promoviše demokratiju i ljudska prava po svetu, međutim, nije teško zamisliti povratak na kontinuitet nasilničkih režima koji su se smenjivali između 1945. i 2000.

Poruke putinovskih propagandista u mainstream medijima, čiji kvislinški intelekt i etika paramecijuma pripadaju pre eugenici nego politikologiji ili psihijatriji, preuzimaju, tonom nesputane agresije, društvene mreže, koje su krvotok političke patologije. U javnosti koju i dalje kreira konsenzus neostaljinističkih snaga koje su se privremeno rastale na Osmoj sednici, nema mesta odbrani prava Jelene Milić od najogavnijih uvreda i pretnji, verovatno stoga jer bi ulazak u NATO, koji ona zagovara, bio jedini iskren i nepovratak iskorak iz prethodnih decenija koje je Srbija izgubila u propalim socijalnim i nacionalnim eksperimentima. Kakav je odnos dela državnih organa i intelektualnih krugova prema premijeru, a on zna ko su oni, jasno je iz izjave ruske istoričarke Jelene Guskove, da on ispunjava sve što od njega traži Zapad i da „neće ostati na vlasti“ ukoliko se ne bude oslanjao na Rusiju.