Srpski državni Telekom jedno je od poslednjih uporišta starog poretka koji je državi, do nedavno, prepuštao ogromna suverena i arbitrarna prava. Taj ogranak nekadašnjeg PTT-a bio je ruglo i Titovog režima. Onog režima koji je, prema svedočenju Latinke Period, preferirao Dobrica Ćosić, do početaka ustavnih i tržišnih reformi, kad su pisci u šinjelima i svi ostali kojima su šinjeli pripadali imali osećanje da su neometani upravitelji života i smrti sirotinje koja se davila u njihovom tumačenju utopija marksizma-lenjinizma. Upravo na kraju perioda koji je Ćosić smatrao „stabilnim“ počela je bežanija iz Titove Jugoslavije (ali ne kod Hruščova nego, kao i danas, na Zapad) u kojoj ste, do kraja XX veka, telefonsku liniju mogli dobiti samo uz veze, kuknjavu i beskrajno čekanje zamašćenih montera, izaslanika neke višnje, nedodirljive sile.
Nedavno se pojavila i peticija protiv privatizacije Telekoma, jedine tržišno i demokratski zasnovane odluke u ambijentu koji je na niskoj razini razvoja novih komunikacionih tehnologija, i komunikacija u svakom smislu. Američki potpisnici i dalje ćosićevski uživaju u komunističkom projektu koji ih je, njih same, ili njihove pretke, podstakao da pobegnu iz Srbije i možda se nikad ne vrate. Argumenti koji osporavaju potrebu da se Telekom privatizuje u američkom sistemu pre bi bili simptom poremećaja opšte prercepcije nego ekonomski ili politički stav. Slično bi se moglo primeniti da ovdašnje zahteve, da Telekom ostane bastion komunizma i kmetskog srpstva. Verovatno niko ne bi, u prilog opravdanosti takvog mišljenja, ponudio da državi vrati stan, otkupljen za simbolična sredstva, u tome prvom, za mnoge verovatno i poslednjem koraku kapitalizacije, jer će država bolje tim stanom upravljati, kako inače upravlja Telekomom.
U javnosti je gotovo bez osvrta i komentara probavljena vest da je Telekom, između ostalog, jedan od „najvećih donatora kampusa Mokrogorske škole menadžmenta“, privatnog projekta koji je „rezultat je lične inicijative Srđana Janićijevića, osnivača Mokrogorske škole menadžmenta“, inače zeta akademika Bećkovića, „a njegova realizacija omogućena je dobročinstvom Emira Kusturice, koji je Mokrogorskoj školi menadžmenta, bez naknade, na korišćenje u narednih 25 godina, ustupio zemljište za izgradnju objekta, kao i značajnim sredstvima koja ulaže kompanija Telekom Srbija.“
Kako fondovi iz zarade državnih preduzeća postaju igračka povlašćenih ličnosti uvezanih s bilo kojim akademikom u prozi ili u desetercu, s bilo kojim javnim trovačem ili cinkarošem, ili bilo kojom udbaško-mafijaškom udrugom, manje je važno od činjenice da su upravo takvi prerogativi države i njenih preduzeća suština svakog osporavanja težnji da kolektivno migriramo u tržišni kapitalizam.
Prodaja Telekoma, ukoliko bude realizovana, ne sme proteći bez revizije svih sličnih darovnica, ne da bi direktori tog relikta zaglavili, sve i da su zaslužili, nego upravo zbog potrebe da se javnost upozna s mehanizmima jedne kriminalne utopije koju su akademici slavili beskrajnim tiradama u prozi ili desetercu. Daleko je sunce.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
