"Tko jamio, jamio"

JNA je pokušala da odloži kraj jedne epohe. U Beogradu, Vukovaru, Dubrovniku, Kninu, Mostaru, Sarajevu. Prethodno je Ustav 1974. prepoznao hrvatsku državnost, kojom su svi bili nezadovoljni, a vojsku učinio jedinom moćnom centralnom institucijom. Time je kompenzovana srpska strana, ali ne i zadovoljena. Srpsko-hrvatski odnosi nastavili su da se kvare upravo na paradigmi podmetnutih podvala. Otud neodgovornost kojom su se izricali pojedini stavovi u proteklim danima. Naročito bez obzira na položaj i budućnost Srba u Hrvatskoj i Hrvata u Srbiji. I svi smo žrtve one ljudske nedovršenosti koja nas je ostavila na začelju država bivšeg sovjetskog lagera čiji smo deo bili i kad smo smatrali da nismo.

Ekonomija rata usmeravala je primarnu tranziciju i akumulaciju kapitala. Taj kapital je, u većoj meri od učinka institucija i stranih ulaganja, prožimao ekonomiju, politiku i karakterologiju postkonfliktnog društva. U vezi s procesom koji se vodi protiv bivšeg premijera Sanadera, hrvatski Ustavni sud je presudio da se ne može ukinuti zakonska zastarelost za ekonomski kriminal, ni za onaj počinjen u toku ratnog stanja. U Srbiji je, gotovo istovremeno, najavljen suprotan proces, preispitivanja porekla imovine. Inače se i u Hrvatskoj i u Srbiji sličnim argumentima za spor ekonomski rast optužuju EU i kapitalističke institucije. Zahvaljujući povoljnijoj ekonomskoj konjunkturi i integrativnoj politici Hrvatska je gotovo dva puta bogatija od Srbije, gde je uložila više od pola milijarde evra. Ali je, istovremeno, u toku poslednjih 15 godina, među najmanje uspešnim istočnoevropskim državama, u kojima je brža konvergencija potvrdila ispravnosti evropskog opredeljenja i uspeha reformi, kojima nije prethodila ratno-pljačkaška tranzicija.

Preispitati ratnu i tranzicijsku otimačinu, ili štititi stečena prava, dilema je koja se jednako postavlja pred Hrvatsku i Srbiju. I dok pokušavam da se prisetim pojedinosti davnašnje, i propale, akcije, „imaš kuću, vrati stan“, kad sam se nadao da će nam uzeti vikendicu koju sam i zidao i mrzeo, čini se da je poštovanje stečenih prava bliža načelu imovinske i pravne sigurnosti, bez koje je nezamislivo pokretanje konvergencijskog procesa. Međutim, nemoć u suočavanju s devijacijama bliske prošlosti postaje snošljivija od košmara stvarnosti u kojoj su ratni profiteri, istovremeno huškači, najuvaženiji tumači i prošlosti i budućnosti, nedodirljivi proroci i moralistički teroristi. Srbiju i tuđu decu teraju na Istok, a svoju sklanjaju na Zapad. Direktor Crvene zvezde Zvezdan Terzić mogao je očekivati da će na pomen uloge Milorada Vučelića u režimu Slobodana Miloševića uslediti psovačka kampanja koja je agresijom i primitivizmom podsetila ne samo na nasilničku, sramnu kampanju kojom je pokrenut bratoubilački rat, nego i na ona bogatstva, iz najmračnijih godina, koja su naše kolektivno prokletstvo.