Treći metak II

Brionska Srbija. Nisu slučajno Ministarstvu spoljnih poslova, najvažnijem resoru svake vlade, Mrkić i Dačić doprineli imidžom javne kuće. Diplomatska akademija je paradržavni Megatrend. I Srbija je bila na putu da postane Kastrova Kuba, to kolektivno sirotište kojim gamiže najniža podljudska vrsta srpskih paraturista koji uživa u tuđoj bedi, u kojoj se oseća važno. I nije slučajno da Dačić potvrđuje da jesmo marioneta ruske vlade, dok narušava Briselski sporazum, odnose sa EU i pokušaje, sa MMF-om, stabilizacije javnih finansija.

Pre pet godina podržao sam potrebu da se promeni posustala, bezidejna, korumpirana vlada „nacionalnog pomirenja“, i da radikalsko biračko telo preuzme ideju liberalnih reformi i evropske integracije. Najmanje svojim pasivnim glasovima koji podrazumevaju opšte nacionalno odustajanje od svakog oblika političkog nasilja. Vučićevi rezultati su zadovoljavajući upravo u kontekstu navedenog biračkog tela, ali i konkretnih ostvarenja: dogovori s Prištinom, infrastruktura, saradnja sa MMF-om, itd. Vučić je dobijao i podršku suprotnih segmenata političkog društva, koje je razumelo neophodnost široke platforme za odluke koje svakodnevno osporavaju banditski mediji i razularena inteligencija, uverena u održivost i perpetuum mobile ekonomije i svrsishodnost konstantnog društvenog sukoba koji je generator izolacionizma, antiamerikanizma i dominantnog amalgama političkog varvarstva. Esencija intelektualne mizerije dovoljno je razgovetna u najnovijem javnom ispadu akademika Simovića čije bi provincijalne parabole trebalo da su superiorne u odnosu na svako organizovano znanje, ekspertizu ili viziju razvoja sloboda i institucija. I takve pojave su nam omča oko vrata, a lepo se udomile u budžetu i kurton viškovima kojima maše još jedan visoki funkcioner SPS-a, čije mišljenje Danas uvažava a da se time, nadam se, ne udvara ninovskoj čaršiji koja nikako da prevaziđe infantilnost antivučićevske histerije.

Verovatno podršku zaslužuje i nedeljnik NIN koji je godinama naknadno ubijao Đinđića, gazeći sve koji su ga voleli, ogavnim pamfletima o „trećem metku“. Za mene je takva uređivačka politika esencija hipokrizije malograđanske publike koja se zgražavala pred Sabljom, a od nedavno bi da na crnogorskom vrhu vidi frontovsku rusku agenturu. Vučić će, ukoliko želi da obezbedi kontinuitet reformi i integracija, morati da obuzda i ministra policije, i gradske čelnike, poštujući smisao zakona o informisanju koji nalaže izabranim funkcionerima obavezu da trpe i kritiku, i klevete, i uvrede. Trpim ih i ja 15 godina, pretili smrću i nasrtali na porodicu, ali nisam tužakao i kukumavčio, mada nisam izabrani funkcioner i ne uživam sistemske privilegije. Javni interes, kako ga vidim, ne dopušta da svi zajedno potonemo u Savamali, aferi koja je bizarna koliko i suvišna.