Veliki inkvizitor

Izbegavaju se pitanja suštine.

Dokle će društvo biti siromašno a država i crkva bogate?

Dokle će država i političke partije nametati verovanje, a crkva politike? Pokušaj izazivanja nereda u Crnoj Gori nije uspeo, ali se nered premestio na beogradske ulice i trgove. Nered će tinjati do trenutka kad vlast bude odobrila da se nasilje primeni na neistomišljenike, slučajne prolaznike ili izloge, ili do trenutka kad sav ovaj bes prevaziđe snagu koja ga razvija i kontroliše.

Prošlo je više od godinu dana opozicionih protesta, i oni su sad u senci paravojski koje je Vučić izveo s tribina, iz kockarnica i kladionica.

Poruke su slične, u skladu s logikom našega najnovijeg, ubrzanog propadanja.

Pet miliona je šetalo duže od godinu dana s nametnutim stupidnim parolama, uz još gluplje govore.

Umesto starta za izbornu trku, bojkot su uzdigli na razinu ontološke etike oni koji su 2004-2012. obnovili najogavnije postulate Miloševićeve politike, kriminalizovali politiku, srozali jedva obnovljene institucije i predali celu Srbiju celoj ruskoj državi i mafiji. Nema ovo sve nikakve veze s verom niti crkvom. Umesto balvana gore badnjaci.

Lična mržnja prema predsedniku Crne Gore, koja okuplja ovu skupinu inferiornih kompleksaša, na čelu sa espeesovskim dvojcem Dačić-Jeremić, ta mržnja istovetna je onoj kojom se čaršijsko-udbaška bulumenta svetila Đinđiću, ubila ga, i nastavila da ga ubija.

Nikad Milošević ne bi pao da Đinđić i Đukanović nisu udružili snage i mobilisali opozicionu energiju usmeravajući je na prioritete koji su bili i životni, ne samo politički.

Najglasniji u porukama mržnje i nasilja su oni koji su u Đinđićevoj senci bili beznačajni kepeci. Vučić je uspeo da Đilasu i Jeremiću preotme i gad od politike, i jad od političke inicijative.

Vučić je odbacio opozicionih pet miliona dovodeći istih pet miliona u sopstvenom stroju. Dačićeve pretnje nisu samo za kauč i odvikavanje, one su platforma nacionalne politike od koje će Vučić preuzimati, kao iz kazana s pomijama, koliko mu je potrebno.

Srpsko društvo verovalo je Miloševićevim kampanjama usmerenim prema susedima, prema nama istima ili sličnim, pa ih je lako učiniti mrskim i nepodnošljivim.

Milošević je prvo izgubio opštine i gradove, i tu se rasplinuo opozicioni potencijal u razdorima iste 1997. kad je Đukanović krenuo da Crnu Goru izvlači iz golootočanske kolotečine.

Milošević je izgubio Srbiju izranavljenu NATO intervencijom 1999, ekonomski opustošenu, ali ogorčenu jer zločinački projekat nije uspeo, uz tolika odricanja i žrtve.

Te logike nedavne prošlosti, koju smo preskupo platili, nema u javnom nezadovoljstvu koje je u isključivoj službi vlasti i opozicije okupljenih oko iste ideje, i u službi Rusije koja neuspeh u Crnoj Gore i Makedoniji kompenzuje podsticanjem gluposti i nasilja u Srbiji.