Zaštitnik protiv zaštitnika

Da li je nakon 2012. bio potreban zaštitnik od narodne vlasti, na to pitanje bi najbolje odgovorio premijer koji je sigurno najbolje obavešten o karakteru državne uprave, nekompetentnosti pojedinih ministara, zloupotrebama na svim nivoima vlasti. I premijer i svi mi gubimo vreme, koje odavno nemamo, u svakodnevnim skandalima, glupostima i hodu u prazno.

Ukoliko narodni funkcioneri ne bi da dele sudbinu onih koji su ih doveli na vlast, to je očigledno i razumljivo. Ali primer nezakonitih sprega izvršne vlasti, mogula i tajnih službi pod popularnim nazivom 24 privatizacije upućuje da je i novoj, narodnoj vlasti potrebna, uz parlamentarnu i civilnu kontrolu, zaštita od sebe same. O tome svedoče i rejtinzi političkih stranaka i pojedinih ličnosti iz perioda 2000-2012. Izuzev SPS-a čije je istorijsko i sistemsko poreklo vlasti u revolucionarnim četrdesetim i osamdesetim.

Sećanje na tragične scene proboja iz logora Jasenovac 22. aprila 1945. pratili su potresni snimci izgladnelih, očajnih, koji se ničemu dobrom ne nadaju. Iste izraze lica ponekad otkrivaju svi naši savremenici. Nakon izlaska iz jugoslovenske zajednice, i samoizolacionizmom, Srbija je sebe osudila na stvarnost katastrofalne ekonomske i društvene konjunkture. Mejnstrim Srbija je štaviše ponosna na njene atavizme, na romantičnu oskudicu usitnjenog seljačkog društva, na mudrost palanačkog sarkazma i rezigniranosti, na prezir napretka, civilizacije, suseda, svih različitosti. Blag demografski oporavak osetio se tek nakon 2000 („Đinđićeva deca“), i nakon 2008, kad je zaključen Sporazum o pridruživanju sa EU. Nema zabeleženih pozitivnih bioloških odgovora na samoizolacionizam i autarhiju ni u prethodnom, jugoslovenskom periodu.

Izolacionizam vodi u korupciju, koja razara društvenu vertikalu. Rejtinzi svake populističke politike su samozavaravanje koje ometa uvide u jednako brutalne i stihijske posledice, i po njene nosioce. Ukoliko je reformskoj vladi potrebna reformska opozicija, i vlada i javnost sputani su reliktima koji podstiču uzdržanost pred traumatičnim izazovom reformi i evropske integracije. Demokratska stranka ne želi da se povuče i ostavi mesto novim političkim generacijama. NJene deobe više nisu političko distanciranje, one su metastaza političke zajednice koja je navodno građansko i demokratsko opredeljenje iskazala ili podrškom novom izolacionizmu („četiri stuba“), ili interesima tajkuna koji su mrak i bedu lične prošlosti zamenili za mrak i bedu svih nas.

U vezi s karakterom svake vlasti, važno je pitanje da li su nezavisni funkcioneri birani u sprezi sa službama, ne samo civilnim, koje proizvode, uništavaju ili krivotvore podatke o svakome ko se uzdiže, a potom spušta, u javnoj ili tajnoj politici? Tužna lica, oko nas, osećaju da je manir prošlosti uporan obrazac budućnosti.