„Korupcija je jedna konstanta naše istorije. Slobodan Jovanović je 1901. naveo da je bitniji zakon protiv korupcije od Ustava. Međutim, to nije pitanje namere i političke volje, to je pitanje karaktera države, vladavine prava, regulisanja imovinskih odnosa“.
Ovim rečima je Latinka Perović hirurški precizno definisala dubinu, složenost i samog problema korupcije u Srbiji i načina za njegovo rešavanje. Dubinska i sistemska korupcija deo su negativne tradicije srpskog društva, nisu jednokratno pitanje niti fenomen ovog ili onog režima, a protiv njih se valja boriti izgradnjom funkcionalnih institucija i efikasnim delovanjem čitavog sistema koji počiva na vladavini prava.
Kada na to dodamo da u Srbiji postoji kakav-takav konsenzus o potrebi da ovo društvo gradimo kao liberalno i demokratsko, koje počiva na evropskom sistemu vrednosti i integrisano je u EU, videćemo da aktuelna borba (dela) vlasti protiv korupcije – i pored najbolje „namere i političke volje“ njenog nosioca Aleksandra Vučića – u sebi ima sistemsku grešku, koja bi mogla proizvesti bez ikakvog preterivanja katastrofalne posledice. A taj „bag“ je da nam institucije klecaju, da nam vladavina prava nikako ne valja, da ni u samoj vlasti nema konsenzusa o tome kako se protiv korupcije boriti. Da imamo jednog čoveka sa ogromnom moći koji bi mogao – i pored najbolje „namere i političke volje“ – svojim delovanjem proizvesti dalje siromašenje zemlje, potpuni gubitak poverenja u institucije sistema i demokratski poredak, opštu omrazu prema svetu biznisa, pa čak i gubitak ljudskih života. Nakon čega bi se njegove kolege iz vlade licemerno ogradile, oprale ruke i rekle narodu – „Vučić je kriv za sve!“.
Nema borbe protiv kriminala, i korupcije kao jednog od njegovih društveno najopasnijih oblika, koja se zasniva na paroli i vodi u atmosferi „drž’te lopova“. Nema ekonomski prosperitetnog demokratskog društva u kojem se žigošu bogati pojedinci, u kojem se stvara omraza prema privatnom biznisu. Čak su i Kinezi i Rusi to shvatili (Miodrag Kostić). Jako je loše što i Demokratska stranka na taj populizam naseda, pa Dragan Đilas govori o potrebi da se obustave privatizacije i da država preuzme dizgine privrede, jer „privatnici ne mogu da zaposle Srbiju“.
Provladini tabloidni mediji najbolji su pokazatelj tragedije u koju bi Srbija mogla da sklizne. Atmosfera linča koju su napravili je činjenica. Još samo linča nema. Zasad. A ako ga bude, ako neko strada zbog otrova kojim nas obasipaju, ko će biti odgovoran? Kome će da proradi savest, ko će da se preispita, kada bude kasno?
„Ne dovodeći u sumnju motive, odlučnost i hrabrost državnih funkcionera koji su se upustili u obračun s privrednim kriminalom, veoma je važno učiniti to na pravi način poštujući pravilo da niko nije kriv dok se krivica ne dokaže u pravičnom postupku, pred sudovima u kojima su svi jednaki. Samo na taj način vratiće se poljuljano poverenje u državu i njene institucije, ne samo kod stranih investitora, nego i domaćih, i što je najvažnije kod svih građana Srbije. To je duži, ali daleko izvesniji put“. Ovo je poruka Američke privredne komore, koju i sami možemo potpisati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
