DS gerila

U pitanju je „hot“ tema, važna za svakodnevni život svih ljudi u Srbiji, svih socijalnih grupa, dakle „zahvata široko“, što je za DS uvek bilo važno. Pritom, za razliku od doskorašnjih manira demokrata, bivši GSS-ovac Ješić nije za njeno emitovanje pokušao da napravi dogovor s velikim medijskim kućama, već je po principu „u se i u svoje kljuse“ seo za kompjuter i ispalio rafale „tvitova“, među kojima je najglasniji onaj s rezultatom laboratorijskih nalaza zdravstveno problematičnih proizvoda.

Vlast je reagovala, blago rečeno, zbunjeno. Ministarka zdravlja je kazala da su građani sami odgovorni za to što konzumiraju, kao da je najdoslednije liberalka, a ne socijalista starog kova. Ministar poljoprivrede je delovao karikaturalno, sa onim šoljama mleka na pres konferenciji. Pokušavali su da relativizuju Ješićeve tvrdnje i napade, s kojima nije prestajao, pri čemu je priča sada okupirala mejnstrim medije. Da je znao šta govori, potvrđeno je povlačenjem ogromnih količina mleka iz prodaje.

Kreativnost, energičnost, prodornost, pozitivan bezobrazluk (kao nekada naši košarkaši), upotreba neočekivanih kanala komunikacije – sve su ovo kvaliteti koje opozicione stranke treba da koriste, a koje do sada kao da su zaboravile. I, osnov svega, uverenost u istinu, potkrepljenu činjenicama, onoga što se govori i što se zastupa. Izvestan populizam Ješićeve gerile je, pogotovo kada se radi o opozicionoj DS, takođe potpuno opravdan. Kada je lider demokrata Dragan Đilas rekao da bi pre vodio malu i hrabru stranku nego veliku i kukavičku, u javnosti mu je zamerano zbog onog „mala“. Kada je počeo da izražava veće apetite, rekli su mu da se udvara širokim masama. Dakle, od demokrata se očekuje da budu „velika i hrabra“ stranka. Pa, u redu, Goran Ješić je pokazao jedan od načina kako se radi. A kome se ni to ne sviđa, neka izbriše DS iz svesti i pređe na… bilo koga drugog.

Prilično smo sigurni da se „DS gerila“ ne dopada Vuku Jeremiću, koji, međutim, svoju bivšu stranku ne želi da zaboravi. Naprotiv, hoće da se bori protiv nje. Za sada, na sudu. A sutra, e to je ovih dana predmet mnogih razgovora u beogradskoj političkoj čaršiji. Ono što je prilično izvesno jeste da Vuk nije konj. Nije „grlo“ koje će neko da bira, na koje iko treba da se kladi. On je zapravo uspeo sebe da pozicionira za kladioničara. Pa će u zavisnosti od kvota na konje u trci (u redu, ne mora na konje, može na pse ili fudbalske timove) da zaokruži favorita, onoga s najvećim šansama za pobedu. Kada? Pa kada se zakaže trka. Koja trka? Izborna. Koga bi Jeremić mogao da zaokruži? Onoga ko bude spreman da njemu ponudi najviše, a da pritom ima šanse da se nađe na pobedničkom postolju. I da se osveti demokratama.