Ludo se provodimo ovih dana s Haškim tribunalom i ovdašnjim hapšenjima, aktuelnim i najavljenim. Toliko ludo da javnost nešto drugo slabo i percipira. Razapeti u euforiji jurcanja između navodnih zločinaca i navodnih kriminalaca, ne vidimo loptu koja nam svaki dan kroz noge prolazi i buši mrežu iza naših leđa. Ne vidimo zakone o budžetu i javnim preduzećima, primenu sporazuma s Kosovom, povampirenje julovaca. A euforija je takva da i ono „navodni“, koje koristimo poštujući kodeks novinarstva, može da isprovocira mnoge.
Jer, dok besna masa srlja selom, u potrazi za onim što smatra pravdom, nije preporučljivo stati joj na put i reći „hej, ohladite glave i pogledajte šta oni koji vas pujdaju zapravo rade“. Za to se dobija kamen u čelo. Prevedeno na srpski 21. veka, dobija se naslovna strana u tabloidu, optužba za slugerisanje tajkunima, čisti kriminal ili za nacionalnu izdaju.
A šta nam se, dakle, iza leđa dešava? Držaćemo se ovde Predloga zakona o javnim preduzećima, koji je iz Vlade Srbije u Narodnu skupštinu dospeo 20. novembra. Taman između oslobađanja Gotovine i Haradinaja, usred gromoglasne borbe protiv korupcije. To je zakon kojim se cementiraju partijska država i centralizam odlučivanja u Srbiji, koji je osnova za nastavak zapošljavanja po stranačkoj pripadnosti, koji se direktno odražava na kvalitet i način života građana, zakon kojim političke partije na vlasti krše neka od glavnih predizbornih obećanja.
Znate li da niko ne zna koliko Srbija ima javnih preduzeća? Čak ni Vučić. Procena Fiskalnog saveta je „oko 700“. Od toga je Republika osnovala 50, a 650 je lokalnih. Njihov akumulirani gubitak trenutno iznosi 4.500.000.000 evra. Da, četiri i po milijarde evra. I svakim danom sve je veći. A ko ga isplaćuje? Pa, mi, građani.
Predlog zakona, iza kojeg stoje SNS, SPS, URS, Krkobabići, Ljajić i Palma, propisuje da direktori 50 republičkih preduzeća mogu biti stranački funkcioneri koji „zamrznu“ funkciju, dok za onih 650 nema ni takvog ograničenja. Njih će na osnovu konkursa među tri kandidata birati nadzorni odbori. (Nema prava žalbe na rezultate.) Od pet članova nadzornog odbora republičkog preduzeća, jedan ne sme biti član stranke. Na lokalnom nivou od tri člana svaki može imati partijsku knjižicu. Zbirno, od ukupno 700 direktora javnih preduzeća u celoj Srbiji svaki može biti funkcioner stranke, od čega njih 50 treba da to „zamrzne“ (šta god to značilo), a ostali ni toliko. Od ukupno 2.200 članova nadzornih odbora, 50 neće biti stranački kadar. Da li je to profesionalizacija upravljanja javnim sektorom u Srbiji? Da li je to departizacija?
Dalje, prema Predlogu zakona, oko kojeg su se okupili SNS, SPS, URS, Krkobabići, Ljajić i Palma, Ministarstvo finansija i privrede Vlade Srbije može da predloži razrešenje svakog direktora javnog preduzeća, i onog čiji je osnivač Republika i onog koje osniva AP Vojvodina ili lokalna samouprava. Svih 700 direktora time postaje zavisno od Mlađana Dinkića ili, budimo precizniji, od dogovora Dinkić-Vučić-Dačić. Profesionalizacija? Departizacija? Decentralizacija? A među razlozima za smenu direktora Vlada navodi „davanje lažne ili nepotpune izjave“. Verbalni delikt.
Ovo se dešava iza naših leđa. Buše nam mrežu, propadamo, nemamo pojma gde je dno.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
