Liberalni naprednjaci

Ideološki, s pozicija onih koji se zalažu za veliku javnu potrošnju, odnosno za državni kapitalizam i socijalnu državu, moglo bi im se štošta zameriti – ali ne u Srbiji. Jer, model suprotan maksimalnoj finansijskoj disciplini, protržišnim reformama i činjenju svega što se može na privlačenju investitora, uz neophodnu izgradnju efikasne vladavine prava i istinski demokratskih institucija, u ovom trenutku u ovoj zemlji nije održiv. Što su građani mogli da osete po svom džepu svih prethodnih godina.

U tom smislu verujemo u dobre namere Krstića i Radulovića, pa i njihovog političkog mentora i zaštitnika Aleksandra Vučića. Dobre namere, međutim, nisu dovoljne. I tu se postavljaju bar tri osnovna pitanja. Prvo, znači li sve ovo što pomenuti ministri planiraju da je prvih godinu dana Vlade Srbije sa Ivicom Dačićem i Vučićem na čelu bilo, ekonomskih reformi što se tiče, potrošeno? S tim u vezi, ko je odgovoran? Teško da je jedini i najveći krivac Mlađan Dinkić. Drugo, kada će građani Srbije napokon početi da žive bolje? Treće, koliko toga je postojeća vlada uopšte u stanju da ostvari?

Počnimo od najlakšeg, a za većinu nas najbolnijeg. Ne, građani Srbije uskoro neće živeti bolje. Za sve pomenute reforme potrebno je vreme, investitori neće odmah pohrliti, pa čak i oni kojima vladavina prava za ulazak na neko tržište nije bitna (Arapi, Rusi), a vrlo je moguće da će biti neophodan bolan prelazni period, kada će izvestan broj zaposlenih u javnom sektoru morati da istrpi posledice svoje letargije u sistemskom javašluku, dok će za one afirmativni rezultate (dakle, investicije i zapošljavanje) biti neophodno izvesno vreme.

Da je aktuelna vlada u prvih godinu dana mandata imala donekle drugačije prioritete, da je pored ispunjavanja kosovskih zahteva Brisela, marketinškog vatrometa od borbe protiv korupcije i uništavanja DS, više mislila o ekonomiji i finansijama, brže bismo došli do pomenutog boljeg života. I, ne, nije za to kriv samo Dinkić. Vruć krompir koji je pri formiranju Vlade požurio da prigrabi ipak su mu isporučili Dačić i Vučić, kojima je tek pre koji mesec ekonomija postala „najgora noćna mora“. Dobro su se setili. Za potrošenu godinu najodgovorniji su upravo njih dvojica. Koji su ostali na čelu rekonstruisane Vlade, pa sada treba da im verujemo na reč…

Pa čak i da im, a tome su Srbi skloni, poverujemo u „majke mi“, minimalne su šanse da ovako sklopljena vlada ima snage da izgura Krstićeve i Radulovićeve (u redu, i Vučićeve) reforme. Zašto? Pa, bar zbog SPS i PUPS, čija su ekonomska zalaganja potpuno suprotna svemu što navedeni ministri hoće. Ako ćemo pravo, a hoćemo, model za koji se SNS sada zalaže najbliži je LDP-u. Da li bi to moglo da bude osnova za neku buduću koaliciju, videćemo, ali činjenica je da su i ideološke i realpolitičke pozicije u srpskom političkom mejnstrimu, u vezi s ekonomijom, sledeće – SNS i LDP liberali, SPS, PUPS i DS socijaldemokrate. Uslovno govoreći, naravno.

Šta je zaključak? Krstiću i Raduloviću (za sada) svaka čast, ali za realizaciju njihovih dobrih namera neophodna je potpuna promena vlade. Izbori, vlada sa malim brojem programski srodnih stranaka, pa reforme. Nema druge.