Kao i sve ostalo čega se prvi potpredsednik Vlade dotakne, izbor glavnog pregovarača za pristupanje EU bez ikakve potrebe dobija karakteristike političko-medijske melodrame. Koriste se krupne reči, s patetičnim nabojem se govori o stvarima koje se podrazumevaju ili nemaju veze sa zdravim razumom, poput toga da „pregovarač treba da se bori za interese Srbije“ (nego za čije će? – mada, ako ćemo pravo, nisu to pregovori u pravom smislu reči, već razgovori o tome kojom dinamikom i kako ćemo se prilagođavati) ili da „ne sme da bude klimoglavac i diktafon Brisela“ (prvo, ovako govoriti nije ni diplomatski ni politički mudro, a drugo – pa valjda znamo da mu je šef Vlada Srbije), a dramatizacija dobija vrhunac u porukama da će ta osoba „biti neko ko će nam uvek govoriti istinu u lice, čak i kada se ne slažemo“ (retorika LDP dovedena do banalnosti), ali i „ko će umeti da sasluša i razume potrebe naše zemlje“ (?!). I sve tome slično. I sve savršeno nebitno.
Dok se ljudi iz Vlade u javnosti ponašaju kao da treba da izaberu Miloša Obilića ili Kosovsku devojku, prava igranka se, naravno, vodi iza scene, dok se ključna pitanja guraju pod tepih. Sudeći po dosadašnjem ponašanju Vučića i Dačića, razgovori o tome ko će biti glavni pregovarač Srbije – osoba koja treba da vodi proces usaglašavanja ove zemlje i društva s pravnim tekovinama EU definisanim u 35 pregovaračkih poglavlja, što je posao koji će trajati najmanje pet, šest godina – i ko će sve činiti njegov tim (nikako manje važno pitanje), vode se u najužim krugovima takozvanog državnog vrha. Načela transparentnosti i uključenosti, na kojima insistira EU u svojim temeljnim načelima, kao i EK kroz svoje preporuke, prekršena su u startu. Na primer, opet sudeći po izjavama Vučića i Dačića, odluka o pregovaraču i njegovom timu trebalo bi da bude doneta svakog časa, što znači bez konsultovanja Skupštine Srbije, odnosno nadležnog Odbora za evropske integracije – kojima će, a ne samo Vladi, u godinama koje slede morati da podnosi račune.
Naravno da je na Vladi da bira, ali je na (odgovornoj) Vladi i da pita za mišljenje. Ako ništa drugo, zato jer taj pregovarač treba da preživi ovu vladu i vodi proces do samog kraja. Da uživa poverenje i stručne i šire javnosti, upravo zbog obimnog spektra tema kojima će se baviti i gde će morati (ili bi bar trebalo) da sarađuje sa organizacijama civilnog društva, akademskom zajednicom, poslovnim sektorom, sindikatima, udruženjima poljoprivrednika…
Bilo bi, dakle, bolje da „državni vrh“ sačeka još koji dan i ako ništa drugo bar Odbor za evropske integracije konsultuje, nego što s jedne strane diže bespotrebnu buku po medijima, a s druge po kabinetima piše i briše spiskove potencijalnih kandidata, među kojima se pomaljaju i neki zaista egzotični likovi.
Ma koliko bila važna tema glavnog pregovarača i njegovog tima, još važnije je to kako će se Srbija pripremiti za pristupne pregovore, koliko će taj proces biti transparentan, ko će ga sve i kako (institucionalno) nadgledati, kako će u njega biti uključene „interesne grupe“ van Vlade, i to u najboljem smislu reči – od onih koji stručnošću i kapacitetima mogu da pomognu do onih koji treba da budu pitani jer se njih i njihovog života i poslovanja pregovori najdirektnije tiču. Takođe, kako da iskoristimo iskustva Hrvatske, Crne Gore, Slovenije, da njihove modele i najbolje prakse sebi prilagodimo i primenimo. Ove teme Danas gura od 28. juna i od njih neće odustajati.
Neće ovi pregovori biti Boj na Kosovu, već višegodišnji posao modernizacije Srbije kroz usvajanje i primenu standarda, kriterijuma i vrednosti ujedinjene Evrope. Što pre srpski političari počnu da se ponašaju u skladu s ovim principima – počev od pripreme pregovora pa nadalje – to ćemo pre zadatke, koje smo zarad sebe i svog dobra preuzeli, uspešno završavati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
