Svi su krivi. Zapad zbog kratkovidog pragmatizma i dugogodišnjeg, višedecenijskog, do danas neprekinutog niza strateških i taktičkih grešaka. Albanci zbog suštinske nezainteresovanosti za civilizovani suživot s komšijama Srbima i Srbijom, čak i kao prekograničnim susedom. Mi zbog svega ostalog. Jer, o nama se ovde radi. I, kao u privatnom životu svakoga od nas, kada pojedinac, bez obzira na okolnosti, nekada naizgled bezizlazne, bar u jednom trenutku dođe u priliku da odluči u kom pravcu će na raskršću skrenuti, kada može da načini izbor, za koji snosi ultimativnu odgovornost, tako je i sa društvom i državom. A srpsko društvo i država Srbija toliko su, ispostavlja se, pogrešnih izbora u svojoj istoriji napravili da je čudo, neki bi rekli samo milost Božja, da još uopšte postoje. I te greške se nastavljaju.
Zapad je kriv jer ne prekida logičku matricu tretiranja Srbije kao u prethodne 23 godine. Čitajući knjige o istorijatu demokratske opozicije iz devedesetih, kao i o Zoranu Đinđiću, primećujemo užasnu nepravdu koju su EU i Amerika činili prema njima vrlo, vrlo dugo vremena. Rusiju i ostale „tradicionalne, istorijske prijatelje srpskog naroda“ ne pominjemo, jer oni su nam sve, samo to ne. Bez namere da ovde pravimo kalimerovsku hronologiju tih nepravdi, držimo se sadašnjeg trenutka. Zapad je odlučio da mu je rešavanje statusa Kosova ključni prioritet kada se radi o Srbiji. I dok se to ne desi, proces evropske integracije ove zelje, oličen u reformama i modernizaciji, apsolutno mu je sporedan. Pa se aktuelnoj vlasti kroz prste propuštaju sve greške, sporost, nekompetentnost, voluntarizam i autoritarnost, jer je „kooperativna“ prema Kosovu. Pa kada se kosovska saga završi u sladu s interesom Zapada, evropsko reformisanje Srbije doći će u vrh agende. Možda.
Ima tu još mnogo toga, ali pređimo nakratko na kosovske Albance. Njihove izabrane predstavnike baš briga za Srbe, građane države (s navodnicima ili bez njih) Kosovo. Bitni su im samo zbog Evrope i Amerike, sada kada su ih sveli na „podnošljiv“ broj. Najradije bi da ih uopšte nema, ali hajde, „daj šta daš„. Hašim Tači i ekipa su sada, u pregovorima sa Srbijom, zacementirali kao svoj stav – regulisanje položaja preostalih Srba u sladu s Ustavom Kosova, koji počiva na Ahtisarijevom planu. Dakle, oni „nude“ postupanje u skladu sa svojim Ustavom i zakonima. To, kao pregovarački maksimum, predstavlja uvredu za zdrav razum i još jednu potvrdu – čiji je početak možda bilo odbijanje da daju čak i načelnu podršku antimiloševićevskoj opoziciji devedesetih – da njih zapravo Srbi i iskren dogovor sa Srbijom ne zanimaju.
I, sad o nama samima. Pogledajte ulicu u kojoj živite. Pogledajte svoj komšiluk. Pogledajte svoj grad. Pogledajte izloge radnji, trotoar. Pogledajte javni prevoz, da li je lepo i udobno? Pogledajte šta jedete i pijete. Šta i po kojoj ceni oblačite. Gde vam se i u kakvim uslovima o zdravlju brinu. Koliko su vam čiste reke. Koliko je šuma preostalo. Pogledajte fasade zgrada, udahnite vazduh u centru grada. Kolika vam je plata. Šta za nju možete da kupite. Zbog čega se i pošto zadužujete. Zašto ste u dugovima. U kakve škole vam deca idu. Šta tamo nauče i koliko spremna u život odlaze. Ako ste žena koju muž maltretira, kome možete da se žalite. Ako ste homoseksualac, kada ćete s osobom koju volite u miru da prošetate. Ako ste osoba koja smatra da srpsko društvo treba da počiva na evropskim vrednostima, principima i standardima, a da Srbija treba da postane članica EU, kako se u poslednje vreme osećate?Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
