Za normalnost

Metaforički Hilandar je Kosovo ili aktuelna borba protiv korupcije, za ovu priliku svejedno, a kiosci su reformski procesi neophodni za normalizaciju društva izbušenog problemima kao švajcarski sir. I to onaj sa streptokokama, s patogenim potencijalom. Pa kada čujemo predsednika Nikolića koji kaže da je Srbija spremna za EU, da je uređenija od polovine njenih članica (jeste, to je čovek rekao), samo što nas „ucenjuju“ Kosovom, pripadne nam muka. Tačnije, prvo malo smeha, pa onda muka. Daleko smo mi od pristojnog društva. U kojoj meri živite život dostojan čoveka, Evropljanina, u drugoj deceniji 21. veka? E, u tolikoj meri smo pristojno društvo.

Sve ovo govorimo povodom tek objavljenog vladinog Akcionog plana za ispunjavanje preporuka Evropske komisije iz godišnjeg izveštaja o napretku Srbije u 2012. godini. Dokument ima 171 stranicu gusto kucanog teksta u kojima je sažeta 231 preporuka EK, odnosno nedostatak koji je Brisel uočio u funkcionisanju državnih institucija Republike Srbije, pre svega u njenom pravnom sistemu i primeni propisa. Svaka kritika – jedna trafika. I godinu dana, a tačno toliko je predviđeno, za njihovo saniranje. Ali, o ovoj temi od vrhunskog značaja za kvalitet života ljudi u zemlji Srbiji, za upristojavanje države i društva, gotovo da se ne govori.

Verovali ili ne – srpskim političarima je lakše da uhapse Miroslava Miškovića i postave famozni IBM na Jarinju nego da depolitizuju javni sektor i restrukturiraju javna preduzeća, da izbace državu iz vlasništva u medijima, da zakone usvajaju uz javnu raspravu, da omoguće normalan rad nezavisnih institucija, da se političke stranke legitimno finansiraju, da se omogući istinski demokratska kontrola obaveštajnih i službi bezbednosti. Da se modernizuje obrazovni sistem, da se civilizuje zdravstveni sistem. Da ekologija prestane da bude sinonim za pranje novca, energetika za zagađivanje životne sredine, poljoprivreda za ruralno siromaštvo.

Sve ovo, i još mnogo toga, mora da se uradi ako hoćemo normalnost. Mišković i IBM su, verovali vi ili ne, tek zrno. Ili drvo od kojeg ne vidimo šumu. A šumu ne vidimo jer vlastima (decenijama) neverovatno dobro polazi za rukom da javnosti nameću svoju agendu, svoje prioritete. Da je suprotno, hit tema bi u ovim mesecima bilo povećanje zaposlenosti i investicija, smanjenje birokratije (šta beše kancelarija za brze odgovore?), borba protiv siromaštva, a antikorupcijskim merama bi se pre svega bavile institucije, pa tek onda najšira javnost.

Preostaje nam da se nadamo da će vlast, bar zbog Zapada, što pre ispuniti kosovske uslove za dobijanje datuma pregovora sa EU, pa da se sa otvaranjem pregovaračkog procesa otvori i javni prostor za temu reformi, bez kojih nema boljeg, pristojnog, normalnog života ljudi. Života svih nas.