OK, možda je kraj, ali nije dobar kraj…
Novogodišnji praznici otkako sam bila mala podrazumevaju: jelku, novogodišnji bečki koncert, film Vudija Alena i neki stari film ili njegovu savremenu adaptaciju.
Ove godine Vudi nije bio na visini, jelka je bila sasvim dobra, koncert takođe, a stari film su bila dva zapravo: „Grof Monte Kristo“ i „Ubistvo u Orijent-ekspresu“, Kenata Brane.
Obrada Agate Kristi okupila je „Creme de la creme“ Holivuda (i šire) i zaista držala pažnju.
Toliko da sam upisala u „moram da pogledam“ listu sledeće Branino detektivsko delo.
Što se mene tiče, on je Poaro bez premca.
S druge strane, „Grof Monte Kristo“ iz 2024. naveo me je na razmišljanje.
Romana se nedovoljno sećam da bih se bavila komparativnom analizom, zato film uzimam kao svet za sebe (što zapravo on i jeste).
Ukratko, priča ide ovako: mladi budući grof (za sada Edmond) dobija mesto kapetana, na korak je do ostvarenja svog sna da se oženi lepoticom koju ludo voli (i ona njega, ipak, možda, ne baš ludo, već, nekako, samo prilično).
U tu lepu Mercedes zaljubljen je njen rođak a Edmond mu kvari planove pa se sve sredi tako da siroti kapetan bez broda i mora završi u zatvoru iz koga nema skoro nikakve šanse da utekne.
Međutim, on to ipak čini.
Odlazi po blago čije mu koordinate otkriva kolega zarobljenik i postaje pre-bo-gat.
Onda odlučuje da pred oltarom iskritikuje boga i predoči mu da će sad on uzeti stvar u svoje ruke te kažnjavati i nagrađivati kako je pravedno (razume se, prema njegovim kriterijumima… ali, svi tako postupamo, zar ne?).
Rođak-pokvarenjak je počinio niz nepodopština.
Pre svega, finog mladića Edmonda oterao je u zatvor i onda skočio na Mercedes.
Sa njom je dobio sina.
U ratu je ubio svog saveznika i njegovu ćerku prodao u roblje.
Ni drugi akteri nisu poštena gospoda.
Tužilac koji je imao svoje razloge da kapetana skloni dobio je sina sa ljubavnicom i tu je bebu živu sahranio u dvorištu.
Od bebe (spasila ga je tetka) postao je mladić, a od gorepomenute devojčice – devojka sa traumatičnim iskustvima.
Oboje željni osvete.
Sve je to trebalo da se „dovede u red“ kažnjavanjem onako kako je smislio grof.
Mladić je trebalo da raskrinka oca, a devojka da upropasti sina lepe nesuđene gospođe grofice i pokvarenjaka.
Međutim…
Gnevni sin je ubio oca, pa dobio metak u grudi, a devojka je zavolela momka koga je trebalo da upropasti i pobegla sa njim.
Pobogu!
Zar ni na filmu nema pravde?
OK, stradao je tu i tamo poneko od zlikovaca, ali, na kraju, kažnjeni su i oni koji su već dovoljno patili.
Ili sam naivni gledalac koji od filma želi da dobije „popravljenu“ verziju života gde loši završe „u blatu“ ili je u pravu opat koji je Edmondu otkrio tajnu blaga – kažnjavanje i osveta su pogrešan put.
Rasplet mi nije doneo očekivano rasterećenje, naprotiv, više me je zamislio nad pitanjima ljubavi, pravde, kazne i oprosta, što nisu teme kojima se rado bavim tokom novogodišnjih praznika.
Najpre zato što odgovora nema.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
