Avantura njegovanska

Godine zatvorenosti donele su ograničenu mobilnost i svet u kom živim u mojim mislima nije se mnogo menjao.

Neke su se radnje gasile, neke menjale lokaciju, spomenik Vuku je bio sklonjen, očišćen, vraćen, promenjene su ruže u parku, deca su rasla, menjali su se kućni ljubimci, menjale su se komšije, namnožile su se kladionice i pizza-majstorica je otišla nekud u inostranstvo pa sam odustala od italijanskog specijaliteta za narod.

Ipak, izvan tog mog pogleda preko ramena, promene su, rekla bih, drastične.

Ili je to samo utisak koji je na mene ostavio pogrešno izabran tramvaj.

Oni koji imaju moje navike (kretanje u lokalu, omraženi tzv. „krug dvojke“) razumeće koliko je blok kome je ime dvocifren broj i koji je smešten negde na putu ka Novom Sadu dalek, više konceptualno nego fizički.

Imam utisak da bi trebalo sa sobom da uprtim izviđački ranac kad se odmetnem na ekskurziju čiji je cilj nalaženje ulice na Novom Beogradu.

Hvala svima koji su proračunavali trasu linije 7, učinili su da mogu koristeći jedan prevoz bezbedno da stignem do stanice nadomak odredišta.

Začudo, bez problema sam nabasala na traženi neboderski broj i taj me je entuzijazam (ne bezrazložni) opustio u pogledu povratka.

U povratku, nije bilo teško naći stanicu. Osećala sam se udobno.

Noć je bila vedra, sveža ali ne hladna.

Pomislila sam čak da bi bilo lepo da se prošetam.

Međutim, stizao je tramvaj. Skoro prazan. Nije bila sedmica, ali, pomislila sam, verovatno ide do stare železničke stanice, mesta koje se sad zove „spomenik Stefanu Nemanji s mačem“.

Odlično, mislila sam dalje, onda ću Nemanjinom pa Bulevarom da ispunim 6.000 koraka cilj.

Sela sam i gledala kroz prozor. Mirno.

Čitave dve stanice. Onda se desilo neočekivano.

Tramvaj je napustio smer ka Nemanjinoj i počeo da se vraća u unutrašnjost Novog Beograda, u njegov betonski stomak.

Samo jedna je žena bila u tom delu vozila i kad više nisam mogla da pratim šta se dešava, obratila sam se njoj.

Ruskinja. Ne razume, ne zna.

Čekala sam da tramvaj stane pa da pređem na drugu stranu i dokopam se bilo kog poznatog markera mog rodnog grada.

Međutim, sve su stanice bile daleko jedna od druge i sve su bile postavljene na mračnim i pustim asfaltnim trakama.

Preda mnom su se smenjivale nepoznate slike, sve jednako neosvetljene i bezljudne, samo kolovozne trake. Onda most.

Zatim su počela da se naziru svetla grada, nikad viđenog iz tog ugla.

Da je u pitanju bio autobus, mislila bih da smo Ruskinja i ja otete, ali tramvaj je davao sigurnost da ću se u jednom momentu ipak naći na poznatom terenu.

Iskočila sam iz šinskog vozila čim sam u suprotnom smeru ugledala dvadeset trojku.

Do kuće mi je trebalo skoro dva sata.

Kao Arsenijeva lutanja po poznatom-nepoznatom gradu posle dve decenije u stanu na Kosančićevom vencu, tako sam se osećala.

Grad se menjao i rastao dok sam se ja šetala po krugu dvojke.

Od mog neplaniranog obilaska beogradskih opština, ipak, ostaje mi prijatno sećanje na trepćuće električne svice koji su iskočili kad sam s vode ugledala Čukaricu.

Kao deo sjajnog kosmosa koji se spustio nama pred oči da nam se pohvali svojim raskošnim bogatstvom.

Beograd je lep, a ja sam spasena, pomislila sam tad.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.