U nekoj božjoj geopolitičkoj podeli, Hrvati su bolje prošli. Dobili su lep komad plave vode Jadrana i ušli su u EU. S druge strane, međutim, u pojedinim izvlačenjima ostali su kratkih rukava: nisu dobili Beograd i nikako da dobiju Delfine.
Prenos finala sam propustila jer je život dovoljno stresan da ne moram da ga začinjavam adenalinom bez potrebe. Zato su tu reprize. Nedeljno popodne sam posvetila vaterpolu.
„Plivanje, rvanje i šutiranje“ tako je komentator RTS-a objasnio vaterpolo. Čudno, ja stvari vidim sasvim drugačije. Divna prozirna plava koja se talasa od silovitog izranjanja izvajanih, pristojno izbrijanih tela. Kapi vode što se u slowmotionu penju i vraćaju nazad u dupke puno olimpijsko korito. I, razume se, Barakude koje se muče. To je za mene vaterpolo.
Nije bilo specijalno napeto: naša dobra odbrana, odličan Mitrović i Mandić, kome je dovoljno samo da baci loptu i rezultat se već menja. Onaj njegov šraub (pročitala sam da se tako zove) me je načisto fascinirao. Svaka čast hrvatskom golmanu, malo je onih koji ne bi pobegli u kupaćim gaćicama i bademantilu reprezentacije kad bi ih stavili pred Mandićev šut. Ipak, iako razumem da ga je radila situacija pa i da ga rade godine, možda čak i Balkan, rekla bih da ne bi bilo loše da se malo umeri u reakcijama na uspeh. Ovako, moraće da stavljaju zabranu za decu ispod 13 godina u narednim nastupima naše momčadi.
Čitala sam HRT-ov izveštaj sa utakmice. Pohvaljujem hrvatske novinare, nazvali nas boljima od sebe i prilično objektivno preneli tok finala. Sportski.
Zanimljiv lirski detalj na kraju bilo je kačenje zastave na gol i kamermanova odluka (zapravo odluka režije) da puste duži kadar ogledanja naše zastave u vodi koja se mreška. Na to prelamanje boja u tirkiznoj vodi bazena nadovezali su se združeni povici zlatnih vaterpolista: „Osvojili smo sve!“
Carevi! Sad da vidimo da li će Srbija dati obećano vama. Osim slavlja ispred Skupštine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
