Kolektivni sportovi uglavnom isključuju pristojnost, a takva vrsta estetskog prestupa mi smeta. Zato se uzdržavam od gledanja utakmica i razgovora o sportu (samo snuker, džentlmenska igra tokom koje ćute i igrači i publika, plus, niko se ne znoji, što je neestetski detalj u ekipnim sportovima oprošten samo odbojkašima).
Dalje, život u Srbiji je dovoljno napet tako da svaki dodatni stres, pa i navijački, predstavlja neodgovorno ponašanje prema sebi. Kod ovog generalnog stava imam tek par izuzetaka. Fudbal gledam kad igraju Nemci, košarku kad sam primorana, a vaterpolo kad znam da smo pobedili.
Kod vaterpola postoji još dodatak ili dva. Utakmicu u bazenu doživljavam kao paralelnu borbu na više frontova. Prvi nivo je egzistencijalni. Treba se održavati (preživeti) u sredini koja čoveku nije prijateljska, bez čvrstog oslonca, bez tla pod nogama. U toj klimi, treba se boriti protiv krupnih protivnika koji mutno plavetnilo što lomi konture tela neštedimice koriste da ometu i tako nestabilnu autolokalizaciju pa štipaju, guraju, vuku, dave itd. Pritom, treba biti vešt, braniti golove, davati golove, neumorno plivati gore-dole, praviti procene… Drugi dodatak je estetski. Estetski A je neobično lepa plava boja koja pokriva ekran, talasi na sve strane, pljuskanje i prskanje. Estetski B je figura igrača. Svako ponaosob predstavlja reklamu za telo.
Iako sam gledala reprizu duela Delfini-Barakude, znajući, dakle, da smo ih „samleli“ kako se metaforično izrazio komentator RTS-a, adrenalin mi se nije smirivao, pa sam posle snimka na prvom programu, isto ali skraćeno gledala na Eurosportu. Delfini su postali ajkule a barakude umorne zlatne ribice. Toliko o sprezi između imena i nosioca imena. Specijalno ljubak mi je bio naš poslednji go. Nežan, ležeran… kao kamenčić koji pravi žabice, tamo negde u mirnoj vodi Istre.
Na nacionalnoj televiziji, komentator se nije osvrnuo na pticu koja hvata insekt i jede ga, dok je na Eurosportu na to skrenuta pažnja. I bilo je vrlo lako za čitanje. Neki paparaco Nacionalne geografije u jednom kadru usporeno dao je komentar finala.
Stvar, ipak, ne može tako lako da bude zaključena, jer posle igrali smo – pobedili smo – slavimo, obavezna je poseta političkom vrhu, sada izvan bazena, ali u egzistencijalno delikatnom ambijentu. Ostavljam kao moguće da je u pitanju zavera režije, jer ceo predsednički nastup nisam čula, svejedno sam bila zatečena, umesto: svaka čast na zlatu i najubedljivijoj pobedi u finalu na svetskom prvenstvu, čulo se previše puta ponovljeno: voleli bismo vas i da ste doneli srebro. Prvo, kakve to sad ima veze? Drugo… pitanje je da li bismo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
