Videla sam se sa poznanikom koji više godina ne živi u Srbiji. Razgovor s njim mi se sve vreme činio čudnim. Iza tog osećanja stajalo je prepoznavanje i seta.

                       P { margin-bottom: 0.21cm; }

 Shvatila sam da oni koji su iz zemlje otišli dovoljno davno, da ne kažem na vreme, čuvaju rečnik tog prošlog doba, što je korpus bar duplo bogatiji od ovog iz kog vadimo reči za dnevni, formalni ili neformalni jezički saobraćaj danas. Na snazi je neka otkačena jednačina, imamo sve više novina, časopisa i sl, a koristimo sve uži rečnički fond. Jezička ekonomija u punom sjaju.

Tako, kad dođe neki FB frend u rodni a ostavljeni Beograd i zapodene razgovor, shvatite da smo u problemu. Ko je kriv? Razuzdani birokratski funkcionalni stil koji nosi sve pred sobom ili starlete i starletani, ponosni što svoju misao mogu da izraze korišćenjem svega pedesetak reči, nije bitno.

Ipak, štur izraz može da pokaže i svoj dobar potencijal. Istina, retko. Setila sam se Ekrema Jevrića. On je jedan od celetoida. To su „obični“ ljudi gladni slave više nego para, pošto je osnovni poraz našeg doba biti anoniman. Celetoidi projure kroz medije, za njih se sazna, ne po dobrim delima već po bizarnim pojedinostima iz života. Bljesnu na nebu popularnosti i ugase se jer im je agregat jalov. Kroz neko vreme niko više nema pojma ko su.

Ekrem se proslavio poznatom pesmom koja sada ima oko četrnaest miliona pregleda na Jutjubu. Za hiljadu godina Guldove Goldberg varijacije ne bi imale ni trećinu. NJemu slavu nisu donela glupiranja po rijalitijima (na početku) već taj demokratski medij, internet. Bio je ismevan, šerovali su se njegovi ispadi, prolazio je manje-više kao drugi celetoidi, ali od svih nazovizvezda on mi je poseban, mala pesnička zagonetka. Ni sad ne znam kako da ga smestim. Jeste komično koliko nije znao engleski, ali upotreba njegovog srpskog meni je potresna. Izdvajam ga kao primer uspelog jezičkog ekonomisanja.

Odlično je a vrlo sažeto opisao život: poso-kuća, kuća-poso, ponavljanjem je naglasio tešku sudbinu neškolovanog došljaka u savremenoj zapadnoj mašini. „Pas do pasa“ kaže u pesmi a ja ne znam misli li zaista na životinje i njihov status u porodici koja se razgrađuje zato što žena radi, ili misli na to da su se ljudi toliko otuđili da su oni zapravo psi u njegovoj interpretaciji odnosa. Deo stiha zbog kog ću ga pamtiti je ovaj: „beton do betona“. Neka mi sude profesori književnosti, za mene to ima snagu koja zaslužuje popularnost. Bez podsmeha.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari