Bez zidova

Čak i kada ne mogu tačno da kažem zašto nisam u stanju da knjigu zatvorim, kad me posebno ne privlače ni radnja, ni stil, kad ne mogu da budem oduševljena zbog dobrih rečenica, zanimljivih slika, ipak halapljivo nastavljam da nižem strane.

Do romana “Četvrti zid” došla sam tako što sam pitala čoveka iz knjižare da mi preporuči nešto.

Imam običaj da poslušam savet.

Imam poverenja u one koji mnogo čitaju i rade u prodavnicama knjiga.

Ponekad zavirim u profile ozbiljnih čitača i tako sastavim spisak knjiga koje želim da nabavim.

Retko bivam izneverena.

“Četvrti zid” me je sasvim uvukao u sebe, zapitao me o ponečemu i rečito mi predstavio užase rata.

Nisam merila puls dok sam čitala, međutim, skoro sam sigurna, zbog pritiska u grudima, da mi je u par navrata srce stalo.

I disanje i treptanje.

Knjigu bih spuštala na krilo samo da bih se pribrala, da bih pokrenula zaustavljeno srce i udahnula.

Ne bih jasno mogla da kažem o čemu se radi, jer se radnja vrti oko svih važnih tema: besa, ljubavi, bola, sreće, pomirenja, laži, istine, vere, porodice i ljubavi iznad porodice, slepog patriotizma, iracionalnog prkosa, jezive svireposti i tako dalje.

Jedna adaptirana Sofoklova antička drama/tragedija trebalo je da pomiri zaraćene strane i probudi usnulu potrebu za mirom (koji kao da biva zaboravljen kad se izvadi iz futrola ili sa zidova skine oružje).

A drama je onda ubila sve.

Ili to nije bila drama već okolnosti u koje spada i ljudska kompleksna, prilično destruktivna, priroda.

Na vestima gledamo potpunu predaju humanih principa i pobedu sila uništenja, mrtve i ranjene, ljude u bolu, ponižene, osakaćene, spaljene, degradirane.

Sve ono što je na ekranu cenzurisano kako nas ne bi dodatno uznemirilo, u romanu je prepričano.

Mislim da nikad nisam pročitala roman sa toliko žrtava.

Naravno, vrlo je simbolično što je ideja glavnih junaka bila da se odigra Antigona, jer sve se u našim životima vrti oko slobode, autoriteta, poštovanja zakona nad zakonima koji su ugušeni sekundarnim/vladaočevim zakonima ili hirovima.

I sam glavni lik prati Antigonin put ka ljubavi, slobodi i uništenju.

Prvo sam se zapitala da li je naivno/infantilno pitanje kako je moguće da je život toliko jeftin ili kako je moguće da u ljudima, našim rođacima, komšijama i nama samima drema toliko zlo, drema i nekad se pokrene na budilnik ili na povredu.

Onda sam se upitala da li sam i ja nasela na sveopštu pomirenost sa time da ljudi ginu tek tako, da smo samo meso koje štiti poredak ili radi u njegovoj službi, ako ova ključna pitanja smatram infantilnim.

Ovaj je roman razbio četvrti zid i još jednom pokazao da živimo bez zidova, bez zaštite. Možda čak i da smo svi glumci u tragediji, svi, nezavisno od strane koju biramo.