Blokirani čitalac u februaru

Pred prirodnim katastrofama ili onima što ih usijane glave pokrenu iz fotelje, druge teme uglavnom potonu. Tako se svakog februara pitam kako da prevaziđem svest o ljudskoj krhkosti. U suštini, jasno je: ima nas, nema nas, živimo s tom činjenicom zatrpavajući je novim kolima, telefonima, novim ljubavima.

Kako odlučujem da se borim protiv svoje beznačajnosti/kratkotrajnosti/potpune egzistencijalne neizvesnosti, da je zanemarim i krenem dalje?

Recimo, čitanjem. Nije previše kreativno, mnogi to čine upravo uz knjige, filmove, serije…

Pobeći, čini mi se, ako ne fizički jer nemamo gde, onda bar u nepostojeći, a postojeći, svet knjige izgleda mi kao rešenje. Međutim, može li neki imaginarni prostor nastanjen imaginarnim likovima, zanimljiv zbog izmišljenih događaja stvarno da me povuče i odvoji od ovog trenutka? Pokušavam i ne uspeva mi. Svi se likovi pretvore u maglu jer je izmaštana „stvarnost“ porozna, kroz nju se vide i vesti i slike ljudi u ruševinama.

S druge strane, u knjigama čija je dokumentarnost neupitna ponovo su priče za koje je potrebna emotivna snaga i uzdržanost koju, priznajem, nemam. Čitala sam „Semper idem“ čak preko dvadeset dana i više sam se vukla kroz stranice romana nego što sam ga s radošću uzimala u ruke. Najavili su mi ga kao nezavršen roman. Možda me je baš to odvratilo od čitanja: ako je roman nezavršen onda je on stvarniji od stvarnog, realniji u toj dimenziji izvesnosti: život je nepoznat i kraj mu se ne nazire, otvoren je za sve što istorijskog čoveka može da snađe.

Knjigu sam ostavila jer nisam mogla da saznajem o užasima holokausta, ne sad uz slike o jezivom stradanju. Ipak, iako sam sklopila knjigu i odložila za neka druga vremena (jer, kaže Sartr, budućnost je uvek svetla, doći će dan kad ću je, nezavršenu kakva je, završiti), nisam uspela ni da se mašim se za neko drugo delo, recimo nekog popularnog ninovca (ovo je doba godine kad se time zabavljamo).

Nazvala sam se blokiranim čitaocem. Dakle, ne mogu da uronim u priču o izmišljenoj američkoj razbucanoj porodici, slike stradanja su jače. Ne mogu, s druge strane ni da čitam o stvarnim životima koji su bili gaženi iz ludosti, jer istina je strašna: „semper idem“ – uvek isto, zlo je uvek isto.

I to je to, nema zaključka jer nema rešenja, moram da prestanem da gledam u neku tačku na horizontu budućnosti, moram da prisustvujem realnosti, ona je večni pobednik. Čitanje me neće izbaviti, jednako kao ni nov telefon ili nova ljubav.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.