Boys and their toys

Upravo u trenutku polugodišnjeg preseka, kad je ispod crte vrebao negativan bilans (ove godine zamalo da se ne dogura ni do petnaest na polugođu) desila su se dva zločina.
U vezi sa gnusnim događajem u Žitištu, dve su mi stvari izuzetno iritantne. Zapravo, tri, ali bavljenje izjavama ministra Stefanovića samo je trošenje medijskog prostora. Sad i uopšte.
Prva je ova: pošto su ljudi pomrli, pošto su ranjeni sklonjeni sa operacionih stolova, neko se setio te poslao tim psihologa da se bavi žiteljima pod traumom. Dobro su smislili. Poslužiću se starom domaćom: Kasno Marko na Kosovo stiže. Kadar za glavu bi mogao da upregne snage pa da se bavi ludacima pre nego što isprazne sačmare a ne ožalošćenim porodicama. Ovako… Čista kozmetika.
Druga stvar je strogo posmatrano jezička. Ministar Lončar je događaj u Žitištu nazvao „nepromišljenim potezom“. Čitajući izjave počinioca dela pomora nisam stekla utisak da je postupio nepromišljeno. Naprotiv. Postupio je vrlo smišljeno, čak i naglasio da mu nije žao što je ubio bivšu suprugu. Ostale žrtve nije ni komentarisao. Dakle, sintagma kojom se služi ministar jeziv je eufemizam i slobodno mogu da kažem suptilna podrška sličnim radnjama, jer osuda zločina nije samo u rukama sudskih organa već svih nas. Brutalno ubistvo je brutalno ubistvo, a ne lopta u prozor zbornice. Ovde u odbranu jasnog izražavanja pozivam Umberta Eka. On je pisao upravo o sličnoj potrebi da se iz zločina briže osuda. Glagol „pogrešiti“ može da stoji u objašnjenju greške knjigovođe koji loše uradi završni račun, kaže on, ali ne može da bude reč kojom se imenuje radnja lopova. Lopov nije pogrešio nego svesno postupio protiv zakona ili prava drugog. Ma koliko se posle kajao.
Iako je vatreno oružje jedna od omiljenih kategorija igračaka za muškarce, birajući naslov nisam mislila na ljubav prema pištoljima, puškama, raketama i sl. Tu bi psiholozi, socijalni radnici, psihijatri ili čak genetičari trebalo da se udruže pa delu zadrte populacije objasne da žene nisu ni njihovo vlasništvo ni njihove igračke, a onda i da ako bez njih ne mogu da žive (razlog za Zlatićev zločin) svoj problem reše na drugi način, ne tako što će objekte svoje zavisnosti da raznesu sa sve okolinom.