BPGB

I brine se. Selektivno, kako inače činimo ono što nam piše u Ugovoru o dužnostima i obavezama.

Slučaj „Cetinjska plus dva“ otvara različita pitanja i sva su prilično neprijatna na gomili.
Prvo pitanje: šta se dešava sa vlasnicima kafića alternativnog tipa? Došli u Savamalu, skupili ekipu, Savamala nestade u prašini. Za noć, za deo noći. Povukli se ka kopnu, ponovo sakupili ekipu i opet napravili nevolju. Neko im bode vudu-lutkice, baca im končiće pred prag lokala ili pljucka u kafu… ili već radi nešto što se radi kako bi se osujetili planovi lični i kolektivni. Gledam slike sa protesta stanara zgrada „tri ulice“ i igram se. U fotošopu im crtam fantomke. Zabavno je, rezultat podseća na slike koje smo gledali u noći maškara. Ili Srbi previše liče jedni na druge ili fantomke svima isto stoje.

Dalje: kako u savremenom društvu može da se ukine jedno od osnovnih prava čoveka, pravo na rad posle 23h? S druge strane, kako u istom tom društvu sme da se pregazi jedno od, takođe, suštinskih prava da posle osam sati rada i osam sati slobodnih aktivnosti čovek dobije i osam sati sna bez muzike iz komšiluka.

Meni najzanimljivije pitanje je: zašto pomenuta grupa odgovornih građana, to tzv. gradsko telo, udruženo ovog puta sa lokalnom grupom, ima ingerencije samo nad kopnom? Rado ću u goste pozvati članove ove ekipe boraca za zdrav san da mi prave društvo tokom letnjih večeri kad treštanje sa splavova ne ubija ni PVC stolarija ni svi biljni čajevi što omamljuju, a ni lekovi na recept (zvani „oni lekovi“).

Ne bih branila ugostitelje-nomade, slučaj će se zatvoriti kako mu je suđeno: onako. Više me muči odsustvo solidarnosti stanara oko Brankovog mosta, takođe i gradskih vlasti koji sklanjaju podočnjake damama tri ulice, a nas ostavljaju da se boramo od umora. Upropastiše nas splavovi i niko ništa, nema inicijative da se na vodu izađe sa jastucima, da se skrene pažnja da folk ubija san, da bez dovoljno sna nismo kadri da adekvatno obavljamo nametnute ili izabrane nam obaveze, da tako postajemo depresivni članovi društva, da u krajnjoj liniji tako postajemo politički, jer i opšte, zbunjeni… Da prestajemo razlikovati dobro i loše, da na koncu konca postajemo samo umorna gomila. Ili je to namera? Turbo-folk, pop-folk i svi folk podžanrovi caruju decenijama po plovnim objektima. Šta rade gospodin Vesić i politički drugari tim povodom?

Deca svih generacija znaju ovu pesmicu… ali konačno je došlo vreme da se ona nađe i na velikom ekranu.