Bila je izložba fotografija Željka Šafara u Parobrodu.
Rashodovni vozovi, stanice bez ljudi, stanični satovi koji više ne broje minute do polaska.
Saznajemo, posle 134 godine rashodovana je Glavna železnička stanica, a onaj deo istorije grada koji je bio vezan za ovo čvorište – susreti i rastanci – briše se kao da nije ni postojao.
Naš grad se prekomponovao i preti da će se promeniti još više.
Ne znam da li na gore, jer ne znam šta je bolje a šta je gore i ko pravi procenu.
Ono što znam jeste da sve manje pripada nama, njegovim građanima.
Fotografije, iako ne beleže baš takvo otuđenje, prikazuju upravo to: dekirikovski prazan ambijent gde nema nas.
Gledajući izložbu, pitala sam se gde smo otišli.
Valjda, svako u svoje kvadrate.
Dok i to ne uđe u nove urbanističke planove.
Nisam se često vozila vozovima, ali su me vagoni, posebno oni okićeni grafitima uvek fascinirali.
Kad bih nekog ispraćala na stanicu, volela sam da tumaram peronima.
Vozovi su bili moćne kutije u koje su se pakovali ljudi, u koje su se uvlačili koferi i koji su nudili pristupačnu mogućnost bega, odlaska na letovanje, obećavali su avanture.
Iako robusni, uvek su mi izgledali pitomo.
Spuštala sam se do reke i dok su još uz Karađorđevu prolazile kompozicije sa raznim tovarom, fotogrfisala sam ih starim Nikonom sa, sećam se, kamerom od tada moćnih 4 megapiksela.
Stalan osećaj da pored užasne gužve oko mene na ulicama i trgovima živim u dekirikovskom ambijentu nema formalne veze sa samim njegovim platnima – tamo nema ljudi, a Beograd je prenaseljen.
Međutim, ima suštinskih spona, jer nisu u pitanju prazne ulice već osećaj nepripadanja, otuđenja, izolovanosti.
Njegove moćne građevine ne doživljavam kao fasade iza kojih žive ljudi već kao brane, kao odluke i kao bahat paternalistički zakon koji nas izbacuje napolje, van formata slike, van Beograda, strašno zvuči, ali van nas samih.
Moramo da odustanemo od svoje prošlosti i svojih sećanja i da živimo život koji nam se podmeće, u gradu koji “cveta” jedući svoje sugrađane.
Ako autoriteti rade za naše dobro, ne umem da odgovorim na pitanje šta je dobro uopšte.
Kada se pokidaju šine koje spajaju, zabranjuje se komunikacija, guši se glas.
Sećam se verve oko Glavne železničke stanice.
Sada tamo Stefan Nemanja čuva reku i, rekla bih, svi ga se plaše, jer je žamor zamro.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
