Iznenadio me je pre nekoliko dana nastup gospodina Pašalića.
Nakon ugušenih nemira (doslovno ugušenih), uključili su ga na N1 da objasni kako stoje stvari sa pravima premlaćenih, išutiranih, potrovanih i začudo preživelih građana. Za početak, obratila sam pažnju na njegov autfit.
Gospodin Pašalić je, okružen zastavama i makazama, dekor upotpunio maskirnom polo majicom kratkih rukava. Ne treba biti veliki semiolog da bi se pročitale poruke.
Tri zastave, plus jedna čiji satenski rub stidljivo ulazi u kadar, označavaju veoma napadan nacionalni okvir, a oštri predmeti – dva para makaza u prvom planu – recimo spremnost Zorana Pašalića da momentalno jednim potezom dođe do instrumenta kojim će „pružiti zaštitu“.
Ti simboli države koji se levo i desno od ozbiljnog lica za stolom previjaju u talasima jakih boja trebalo bi da pojačaju moć i lupe šakom o sto: ja sam institucija ove zemlje, oni kažu.
Falusne objekte u prvom planu ne bih dalje analizirala… makaze, pero, olovka i (čini mi se) nož za papir… dovoljno govore za sebe. A razume se, dodaju ozbiljnost, oštrinu i moć svakoj reči…
„Najinteresantniji“ element ove borbene kompozicije predstavlja maskirna polo majica kratkih rukava. Svakim detaljem što biramo da bude deo garderobe kojom se pokazujemo svetu nosi poruku.
Neumesni maskirni dezen otvoreno je rekao da nešto nije u redu. I nije u pitanju lična preferencija (iako „mačo“ likove u masirnom kostimu ne volim da vidim ni u prodavnici) u pitanju je bazična pristojnost i neophodna svest o ulozi koju sadržaj maskirnog odevnog komada ima.
Zaštitnik građana, ako mu nije propisan dres-kod, trebalo bi sam da zna prilikom oblačenja za posao da „zaštita“ nosi druge kolorističke kombinacije. Kratki rukavi u državnoj instituciji, a posebno već opisana garderoba pred kamerama, izbor su koji mi govori o šumu u shvatanju adekvatne prezentacije.
Da ne ostanem samo na fizičkom planu, zamerićete mi na površnosti.
Voditelj je svog sagovornika pitao da li su oni (Pašalić i njegova stručna ekipa) razgovarali sa još nekim učesnicima protesta. Čovek u maskirnoj polo majici se nasmejao i prekinuo novinara:
– Nismo mi razgovarali, mi smo… mi smo obavili vrlo ozbiljne razgovore…
Eto, čoveka ne razumem ni u jednom od tri važna pitanja: ko ga oblači i šta time hoće da postigne, koja je tačno razlika (suštinska, ne formalna) između „razgovarati“ i „voditi razgovore“ i kojim građanima je on zaštitnik.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
