Duh predmeta

Ta je pljeskavica ovih dana postala morbidan progonitelj koji me je pozvao na novu recepciju svega od mesa sazdanog. Paštete, recimo. Viršle iz kioska, salame i razne prerađevine kojima su nas u školi hranili.

Kad me napadnu slike sa ekrana i one koje moja paklena kreativnost iznedri, za utehu se prebacim na RTS 3, da se odmorim intervjuima sa piscima i emisijama o umetnosti i arhitekturi.

Um mi se revitalizuje uz ovaj kanal. Ne samo to, emotivno se oporavim, imam više energije, više inspiracije. Takoreći, zaboravim gde živim geografski i postanem rezident pristojne zemlje gde su visoko postavljene vrednosti koje prepoznajem kao svoje.

Koliko medijski sadržaji utiču govori i to što sam posle jedne od emisija koja prikazuje razvijanje evropskih gradova preinačila odluku nakon dvadeset godina upornog neprihvatanja promene.

Nije to bila glavna poruka emisije, ali ja sam je izdvojila kao veoma bitnu. Otkako je na naše porebe bačena mreža potrošačke prinude, sve je krenulo nizbrdo. Okrenula sam se oko sebe i shvatila da sam zatrpana materijalnim dobrima kojima sam u trenucima dok sam ih želela davala preveliki značaj.

Nagon ka posedovanju na neki način opravdavam emotivnim dodacima, lejerima koji im drže stranu, ne dozvoljavaju mi da ih odbacim. Sećanja koja, recimo, ugrađujem u neke predmete, sentimenti kojima ih optačem izbacuju me iz realnosti i racionalnog.

Primera radi, čuvam fantastičan sto za crtanje koji sam kupila na drugoj godini fakulteta i za kojim sam probdela mnoge noći sasvim uronjena u tihi zvuk lenjira i projekte iz mašte. Vozila sam lenjir po šini ili vertikalnu šinu po tabli stola, škripao je rapidograf po pausu, zveckali su krivuljari.

Bila sam mlada i slušala sam Metaliku. Sve te lepe noći dok ostali spavaju, dok spava grad, zalepila sam za sto metalne konstrukcije koji rasklopljen stoji dve decenije i oduzima koristan prostor stanovanju. Nisam mogla da ga izbacim iz stana, činilo mi se da predstavlja najlepšu dragocenost iz moje mladosti.

Međutim, on godinama samo skuplja prašinu i nije neophodno da bude pored mene da bih se sećala zujanja šine, nežnog „klik“ kad pomerim glavu lenjira na drugi ugao, studentskih dana ispunjenih nadom.

On nije čuvar sećanja i obećanje da će se osećanja koja sam uz njega doživela ponoviti. Za prihvatanje njegove mrtve predmetnosti (kod mene) zaslužna je medijska promocija manipulativnog kapitalizma, kao i ona dlakava pljeskavica s početka. Sećanja će ostati, sto leti napolje.