Dva slučaja

Radnici su ispili gajbe piva, stanari se obradovali. Tako već više od mesec dana. Često kad prolazim tuda zapitam se na šta se čeka, da li se tim zadužen za finalnu obradu kolovoza zavadio oko načina postavljanja kaldrme ili se rekonstrukcija odnosi na starije verzije ulice od one koju pamtimo. Možda sve ide kako treba (maketu Beograda na vodi sam videla, projekat rekonstrukcije pojasa oko Saborne crkve nisam), možda je u planu pešačka zona od nabijene zemlje.

Mi stanari ćutimo, klackamo glavama, zaobilazimo betonske rupe i trudimo se da se ne nasadimo na armaturu koja iz betona viri. Radnike više i ne pitamo ništa jer ih nigde nema. Sve mislimo, dobro je dok ne počnu da ruše.

Slučaj broj dva. Tamo daleko, iza sedam gora i sedam mora, u zemlji čokolade desilo se čudo. Dvadesetjednogodišnji Švajcarac, iz sasvim ličnih i morbidnih pobuda, bavio se ljudskim pepelom. Da budem precizna, spaljenim zemnim ostacima. Došao je do recepta kako iz grafita koji je u pepelu naših voljenih da napravi dijamante. NJegov se biznis proširio pa se sad sintetički dragulji rade u 34 zemlje. Boje i oblici im variraju od providne do nežnih nijansi plave.

To mi dođe kao zaveštanje organa, ovog puta ne u humane već u estetske svrhe. Sve OK, ipak, šta sam skupila od dragog kamenja, skupila sam.

Ova dva slučaja nemaju neke značajne veze osim što suštinski govore o brizi prema dragim ljudima, rodbini, ljubavnicima i podanicima. Međutim, dok čitam šta je sve na spisku radova na Kosančićevom vencu, pa još kad u jednačinu ubacim tempo kojim se radovi obavljaju, učini mi se da su pametnice koje su smislile trend dijamantske obrade pokojnika u svojim ambicijama bile realnije.