Svakog 8. marta setim se svoje strine. Bila je ljuta što za Dan žena mora da kuva specijalni ručak, da doliva alkohol kod kuće i trpi pijane kolege na manifestaciji s prasetinom i harmonikašem u radnoj organizaciji.
Sve to za ružu ili karanfil. Da, njena priča, koja je priča većine žena tog vremena, provocira ljutnju. I ja sam se ljutila baš dugo. Osmomartovski cirkus ličio mi je na lošu emotivnu kampanju (što nije čudno s obzirom na to koliko smo zatrovani, nerealna obećanja postaju nam oblik standardnog ponašanja: ne verujemo mi, ne veruju drugi, ali poštujemo ritual obmanjivanja).
Sad više nema radnih organizacija koje će rado uložiti neki dinar za meze i cveće (valjda nema, odavno je objavljeno stezanje kaiša), nikom ne pada na pamet da kuva specijalni ručak, a kupovina usisivača kao prikladnog poklona venčanoj/nevenčanoj supruzi ozbiljan je hazard. Može da vas zvekne hromiranom cevkom kad joj prekipi.
Dakle, osmi mart se promenio, promenio se svet. Više nisam ljuta. Naprotiv, ovaj mi je dan veoma drag. Ne možemo da ga ignorišemo čak i kad želimo. Neko tiho praznično raspoloženje muva nam se po organizmu, možda samo od tradicije (koja hlapi, istina), a možda jer ljubitelji kupovine cveća i dalje vrebaju pa podsećaju na doba slabije ravnopravnosti polova (a prošlost je simpatična sa distance).
Još jedan otkačen detalj prati Dan žena: sms manija. Jedan sms sa pretenzijom bar formalne asocijacije na pesmu posebno mi se dopao. Navodim ga u potpunosti jer se ne može prepričati, krije životne istine i vraća nas na uvek aktuelno pitanje estetike:“Svet bez žena ne bi bio ono što jeste danas./ Žene su naše majke, sestre, supruge/i one ulepšavaju svet oko nas,/ sretan 8. mart jer su i zaslužile da imaju svoj dan.“
Dakle, svet ne bi bio ono što je danas da ima za trećinu manje vode, manje planina, da nije bilo II svetskog rata ili da nije izmišljen telefon. Svet bez žena ne bi postojao.
Dalje, jasno mi je da u drugi „stih“ zbog eventualnog opkoračenja nije moglo da stane da su žene naše tetke, komšinice, prijateljice… Ali mi nije jasno zašto on uopšte postoji, izuzev za vežbanje imenskog predikata ili množine imenica na -a. Naše majke itd. nisu mogli da budu ni muškarci ni delfini.
U dizajniranje svega oko nas se ne bih uplitala jer nam život ulepšavaju i deca, muškarci, orhideje, lale, hrtovi…
Zaslužile smo da imamo svoj dan? Pa… Zaslužile smo da ih imamo svih 365/366.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
