Epidemija femicida

Ne mislim samo na to da se nasilje nad ženama širi kao što se to dešava sa virusima, mislim da iza rodno zasnovanog nasilja stoji bolest, bolest društva (što, razume se, ne oslobađa ovakvih kvalifikacija počinioce, individue koje su iz slabosti karaktera podlegli društvenom pritisku da se delimo pa živimo u binarnom prostoru, jasno vrednosno markiranom, koje njima neosnovano dodeljuje moć).

Gostujući u prelistavanju štampe Veljko Lalić je upotrebio sintagmu „toksična muškost“. To mi je odzvonilo, u dve reči je stalo sve što mislim o kontekstu u kom živim (pritom, ne mislim isključivo na našu lokalnu mentalnu sredinu, čak ni samo balkansku, mislim na sva područja koja neguju falocentrični koncept i svoju „kulturu“ i vrednosnu vertikalu grade na njemu).

Kad čujem za nova i nova nepočinstva, svaki put, pa neka to odražava moju nesposobnost da razumem svet, bivam zbunjena. Koliko zverstva, agresije, odsustva razuma i prisebnosti neko može da pokrene, iz sebe izvuče, kako bi motkom prebio devojčicu zato što plače ili devojku iz bilo kog razloga (u saradnji sa drugarima)!

Rekla bih „četiri žrtve femicida“ u prvih 12 dana maja, ali, kako svaka od ovih reči unutar znaka navoda ima svoju „priču“, radije ću reći
– „previše ubica“ imamo na ulicama, u stanovima, na poljima. Pre nego o žrtvama, govorila bih o zločincima jer reč „žrtva“ ne pokreće na akciju, osim kad je u pitanju osveta, već na tugu, dok reč „ubica“ obavezuje institucije da reaguju/kažnjavaju.

Neophodne su kazne i neophodno je insistirati na kaznama u zatvorima – u medijima, na ulici, u javnim prostorima čak i u neformalnim razgovorima. Bez pomilovanja! Bez otkupa novcem ili „primernim vladanjem“ jer zatvor nije škola, a primerno vladanje kod počinilaca zločina ne može da vrati vreme.

Svaki dan odležati na robiji, a onda se doživotno „primerno vladati“! Zašto? Zato što siledžije ne podnose stege, kad budu shvatili da izraz „slobode“ ponašanja može da ih izoluje i sputa, možda bi se manje silili i iživljavali nad osobama koje doživljavaju kao predmete i izvor svoje snage (jer su potčinjene, bar kako to oni vide).

Umesto „femicida“, koristila bih pre „ubistvo“ iz bar dva razloga. Prvo, zato što je „femicid“, iako nosi informaciju o ubistvu, stilski neutralan, kao iščupan iz administrativnog ili naučnog izveštaja.

Ne nudi dovoljno ljudskosti, ne poziva na empatiju, svakako je nesrazmerno zastupljen emotivni deo prema vladajućem informativnom. Blaziran je, preintelektualizovan i nekima možda nerazumljiv. Drugi razlog dolazi upravo iz društva koje favorizuje maskulinost (zbog čega i muškarci koji ne odgovaraju „mačo“ prototipu, stradaju ili makar pate, svakako, u nekom trenutku postaju žrtve osude, ismevanja ili fizičkog obračuna).

Ako je prvi deo složenice „femi“, pojam u čijem označavanju učestvuje gubi na značaju ili izaziva otpor ili agresiju (posebno „feminini“, kako se pokazalo). Tako je to kod nas.

Naslov bi, zapravo, trebalo da glasi: Sve više ubica. Ne znam da li bi to otvorilo oči našoj zajednici i institucije pozvalo u odlučniju akciju za zdraviju klimu u društvu i pojedincu. Trebalo bi!

Još i ovo u vezi sa aktuelnostima: U početku beše Reč…

To, valjda, znaju patrijarhalni ekstremisti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.