Faust u teretani

Sprovedeno istraživanje čiji rezultat zvuči neverovatno poznato je pod imenom Goldmanova dilema. Naime, na pitanje da li bi pristali na drogu koja bi im omogućila pobedu na bilo kom takmičenju, ali bi uzrokovala njihovu smrt kroz pet godina, više od polovine sportista odgovorilo je potvrdno. Verovatno primanje zlatne medalje toliko opija da sve ostalo prestaje da bude bitno. Telo pa čak i život postaju samo instrumenti pomoću kojih se ostvaruje san o pobedi, dobija kratkotrajan osećaj moći. A on mora da se obnavlja jer više ništa nema taj stepen draži. Opasna zavisnost…

Vrlo laički moj stav bio je da su mladi ljudi koje viđamo u punom sjaju na terenima i u bazenima besprekornog zdravlja, spremni konju rep da iščupaju ako se za to ukaže potreba. Ispostavlja se da su to neretko remontovani terminatori čije se rane otvaraju tek daleko od pogleda navijača. U poslednje vreme često sam u fizijatrijskoj vežbaonici gde maloletni ili jedva punoletni teniseri, fudbaleri, rukometaši popravljaju svoje povrede. Imaju tela za naslovne strane, fantastično izvajane udove i torzo u koji ne smem da gledam da me ne bi uhapsili.

Oni marljivo doteruju laktove, potkolenice, kolena i kičmu ne bi li ponovo uzeli reket ili loptu u ruke. Sa trakama koje im podupiru delove tela odlaze na utakmice. Onda se vraćaju da se zaleče pa opet odlaze na teren. Posmatram ih (onoliko koliko smem) i pitam se koja je to droga, koji destruktivni mehanizam što ih tera da svoje telo koriste kao objekat. Čije želje ispunjavaju kad trpe bolove dok naizgled popravljeni odlaze na turnire… U mukama dolaze u radionicu za popravku zglobova i tetiva gde će uz stručni nadzor i prema instrukcijama na spravama (zabavnim, priznajem) nalik mobilijaru Vilija Vonke svoj instrument za prolazak kroz cilj dovesti pod konac.

Tako lepi, utegnuti, izvajani, sa raznobojnim trakama, a ipak izmučeni i zakrpljeni podsećaju me na Ašenbaha na plaži, našminkanog da zavede Tađa. Savremeni Fausti.