Fontana, arhitektonski must have

Kada bi bilo ko „sa vrha“ pravio selekciju šta će, a šta neće biti objavljeno, svakako bi isekao kadrove sa komentarima gradskog menadžera o muzičkoj fontani, a novinare koji su ga citirali poslao na prevaspitavanje pa na rad u Juru. Razumljivo je da čoveku popusti koncentracija te pokaže neke nepovoljne aspekte svoje persone, bahate, arogantne, nerazumne, ali tada „služba“ uzme stvar u svoje ruke, čoveka pošalje na spavanje, uputi ga u pravilnik o ponašanju, dakle da priča prema uputstvima, ne šta su ga roditelji učili kod kuće, a počisti iz medija sve što je činovnik izbacio iz oralnog aparata.

Međutim, kako se niko nije dosetio da pregleda štampu, dobili smo po ko zna koji put informaciju o sjaju našeg izbora, takođe i neke podatke o tome šta nas čeka za oko 150 dana. Dakle, pešaci će biti „kaput“, a ukoliko je tačno da će se muzika čuti i pored saobraćajne buke, „kaput“ će biti i stanari okolnih zgrada. Istina, Vesić nije bio pričljiv izvan svog čudnog odgovora na pitanje najšire shvaćeno kao: šta će nam fontana od 1.800.000 evra, te nismo saznali da li je Vlast odlučila da samo bešumnim automobilima dozvoli pristup Slaviji. Ne znamo ni šta će biti sa kolima Hitne pomoći. Trebalo bi im objaviti zabranu uključivanja sirena, kako se muzički ugođaj ne bi narušio… Ili će izmestiti bolnički centar…

Malo više od toga kako će nam izgledati Slavija (gledaćemo na Jutjubu, jer joj peške ne smemo prići) zanima me kako se rodila ideja o toliko autističnom trgu. Projekcija, valjda… Arhitektonski autoriteti koje sam čitala o trgu pišu da je polje sretanja, čvorište koje predstavlja cilj kretanja, mesto odmora, „psihološki parking sa građanskim ambijentom“, ne pretenciozna saobraćajna ludnica. Možda nije loše podsetiti se na to da grad, pa i trgove, čine ljudi, ne fontane i spomenici. Kada sam bila davno, davno u Rusiji, upoznala sam jednu Amerikanku. Nije komentarisala ni Ermitaž ni Ruski muzej, smetalo joj je što su svi snuždeni i uveli. „Ovde je grozno, ljudi se nikad ne smeju“, rekla je. Sumnjam da će naši budući voljeni turisti drugačije doživeti Beograd ma koliko ga šminkali.

Ipak, biće kako je odlučeno… Što se tiče beogradske arhitektonske prinove, ostaje nam da se nadamo da će u odabiru muzike učestvovati neko politički nezavisno telo.