Imala sam gosta.
Neobičnog gosta.
Ušetao mi je u stan i pronjuškao okolo, a onda izašao tiho kako je i ušao.
Zajedno sa mnom juče su u zgradu ušle devojčica i njena majka.
Za njima je kaskao pas.
Dok sam ja otključavala vrata, a one se pele uz stepenice, smeđi ljubimac je zastao i kad sam otvorila vrata jurnuo ka dnevnoj sobi, skrenuo ka kuhinji pa se predomislio, okrenuo se za 360 stepeni i istim putem izašao.
Zvuk šapica po parketu trajao je kratko, ali me je u trenutku okupao miljem.
Sa mene kao da je sklonio neki nevidljivi, ipak pretežak teret, probio opnu neprijatnih osećanja i doneo vedrinu.
Žao mi je što je tako brzo šmugnuo.
Za pola minuta koliko se šetkao ponudio mi je ogledalo.
Zavirila sam dublje u sebe.
Grč koji osećam nije se pojavio posle nesreće u Novom Sadu, ali se nakon nje pojačao.
Gde smo bezbedni, pitamo se, rekla bih, svi.
Kad sam ispratila nezvanog, no dragog gosta setila sam se vožnje tramvajem.
Dvojka je jurcala oko kič fontane na Slaviji i u nekoliko mahova učinilo mi se da će iskočiti iz šina i zalepiti se za prvu fasadu.
Napustila sam šinsko vozilo čim je nervozni vozač zakočio na prvoj stanici.
Ponekad hodam svojom ulicom uveče i čujem bat korka.
Doskora ne bih obratila pažnju, sad se trgnem i požurim do ulaza.
Bezbedna sam, pomislim, ali onda dok čekam lift do mene stane komšija koga nisam ranije videla.
Odlučim se za stepenice.
Izlazim na terasu da zalijem cveće.
Ploča je naprsla.
Verovatno samo površinski sloj, prođe mi mislima.
Možda ipak nije tako plitka pukotina, sledeća je misao.
Setim se, i teraco na podestu je prošaran naprslinama.
Autobus se prepolovio, otpao je točak, Beograd više nije grad u kom sam rođena, sad liči na svog urbanističkog rođaka iz Dubaija, ili na lavirint u čijem centru leži zver željna žrtava, do Sajma sam od Vuka išla preko Novog Beograda, a iz Novog Sada sam se pre mesec dana vratila vozom gde su bili ljudi koji svakodnevno putuju tamo-vamo, svi smo prošli kroz ulaz, hol, peron…
Paranoja rekla bih, ali onda shvatim da u strahu nisam usamljena i da je realnost gora od scenarija koji mogu da izmislim.
Slušala sam profesorku Džamonju Ignjatović.
Nijedna nesreća nije u vakuumu i ima mnogo indirektnih žrtava, kaže.
Ima mnogo žrtava.
U tom bunilu anksioznosti i realnih opasnosti šapice koje trče po parketu epizoda je koju ću pamtiti.
Bio je to necenzurisani, nekažnjeni, spontani akt slobode.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
