Kako su nekad krhka sećanja! Više ne mogu da prizovem sliku svoje ulice iz vremena pre skela, celofana u koji su nas uvili, prašine koju su nam sunuli na glavu, kada se koračalo kaldrmom i kad su oko nas letele mace od topola budeći alergiju. Lepa vremena…
Setim se, čim kročim u blato Kosančićevog venca, svog literarnog komšije Arsenija Njegovana i njegovog šoka kad se posle dvadeset sedam godina kućnog pritvora prošetao izmenjenim gradom pa shvatio da su njegove lepotice-građevine nestale. Čoveka bi udario šlog kad bi bacio pogled s praga svoje vremenske kapsule. Mislio bi da ga je ukrao drugi pisac, da je nešto ozbiljno zgrešio kad je Pekić digao ruke od njega i prodao ga aljkavom apokaliptičaru bez jasne estetske orijentacije.
Veliko hvala gradu, dr Malom, Vesiću što su zasukali rukave pa montirali gradilište dokle pogled seže. Ipak, skrenuću pažnju da je fora da započete radove završe a ne da drže stanare po prašnjavim najlon kesama dok se ne podave ili emigriraju. Samo predlažem: jedna po jedna zgrada ili jedan po jedan projekat. Jer, kako vidimo, bez obzira na veliku moć koju bez sumnje imaju, da završe započeto u roku nema govora da će ikad uspeti.
Što nas, naravno, dovodi do famozne Fontane, preskupog urbanističkog dragulja i musthave objekta svake metropole koja drži do sebe.
Eto, palo mi je na pamet da zabave radi u priču pozovem gospodina Njegovana.
Dakle, sedi siroti Arsenije kao zatočenik dobrih želja svojih bližnjih. Sedi već sedamdeset šest godina i neki dan. Onda, sto pedeset petog dana od 3. decembra gospodnje 2016. izmakne kućnoj kontroli i odmetne se na svoje hodočašće. Nemam dovoljno prostora da opišem spremanje, ali mogu da kažem da se skockao propisno: kamašne, rukavice i ostalo.
Izađe na svetlost dana pa se, kako sam pretpostavila, zatetura od šoka. Njegove su lepotice nestale u apokaliptičnoj scenografiji grada koji više ne prepoznaje. OK, hrabar junak nastavi dalje, skrhan i pokrivajući oči rukama. Ide tako, ide, sve teže vukući noge. Oko njega zuji saobraćaj, nervozni ljudi ga guraju, nezgrapne fasade mu se podsmevaju… itd… itd…
Odjednom, prestaje buka, začuje se svež žubor vode i muzika koja opija. Kapi muzičke fontane kućevlasniku orose čelo i u njemu se pokrene nova posednička energija te on poželi istu takvu. „Velika strast ne mari za male obzire!“ vikne i potrči preko kolovoza, nedozvoljeno jer nije predviđeno da se okolo mota.
Epizoda je moguća. Isto koliko je bilo verovatno da će fontana zasvirati 7. kako je obećano.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
