Idi u peršun

Iz navedenog asortimana mogu da zaključim da su naši dedovi bili manje ljuti i da su živeli bolje.

Psujem i psuju me.

Psujem u lokalnoj zajednici, dakle sa bližnjima i prijateljima, psuju me na Tviteru i tako da ne čujem.

Ovo na Tviteru mi je bilo neugodno zbog agresije koja je vrištala iz rafala uvreda i niza životinja uklopljenih sa bludnim radnjama.

Ti opskurni nizovi gori su mi od uobičajenih sklopova koji su okoštavanjem izgubili na ubojitosti ako su je i imali.

Jer… Evo kako se ja nosim sa poznatim psovkama: iz njih izvlačim poentu, koncept, da tako kažem. Mislim na dve česte konstrukcije sa majkama (mada ne obavezno) u fokusu.

Prva imenuje bludnu radnju (u prezentu ili futuru I) iz koje se čita subjekat (ko vrši radnju) – govorno lice i pacijens.

Namerno nisam napisala „objekat“, on nosi negativne konotacije (pacijens je OK), jer u samoj siromašnoj konstruciji nije eksplicirano pitanje voljnosti učešća, nije naglašeno da se radnja vrši bez pristanka.

Šta saznajemo iz ove preteće psovke: učiniću (zapravo, neću, nego samo tako lupetam) da nečija majka (ako je ona predmet radnje) ima seksualni odnos.

Ne znam zašto bi to bilo uvredljivo, žene imaju seksualne odnose i to nije loše, zar ne?

Tako nastaju naša deca, valjda, a ona su ukras sveta itd. Dakle, ako neka radnja dovodi do toga da svet bude lepši, ona nije uvredljiva toliko da poludimo od besa.

Druga psovka je u formi zapovesti. Njome gnevna osoba tera, goni nekog na koga je ljuta da se vrati na mesto nastanka.

Razume se, koristeći adekvatan rečnik.

Napomena: mogu biti oba roditelja uključena, jedan ili drugi, ne menja suštinu.

Tek mi ovo nije uvredljivo.

Naprotiv, čini mi se da se iza „nepristojnih reči“ krije vrlo dobronamerna poruka.

Nov početak, novo rađanje, inicijacija, nove prilike, mogućnost da se isprave greške i dobije nova mladost. Mogućnost da se doživi ideja iz mudrosti: „da su mi one godine i ova pamet“.

I ponovo imamo kao rezultat naše dete, i to ono koje volimo najviše, sebe. Tako mi se čini da ni ova psovka (sa varijacijama u izboru glagola) nije uvredljiva ni strašna, svakako ne toliko da dignemo svet na noge.

Od svih raspoloživih poznatih psovki mene mnogo više vređa kad me neko laže, ponižava, kad mi uskraćuje sve na šta bi trebalo da imam pravo kao čovek, žena, građanka, kad me potkrada, kad me negira kao živo biće.