Ivkova slava

Baš se slavilo, letelo, pucalo, akrobatisalo. Performans dostojan policijskog društva. Helikopteri su mi leteli četiri dana nad glavom. Nama koji smo imali privilegiju da čujemo, istina pre dvadesetak godina, ali taj zvuk ostaje zakucan u memoriji, šaranje aviona nad oblacima, ne pada na pamet da bi propeleri mogli da nose metalne kutije sa slavljenicima. Na nebu helikopteri, a na zemlji krkljanac. Morala sam, nažalost, da idem do Mirijeva u subotu. Otišla i vratila se hodajući. U nedelju sam takođe hodala. Kad vas država sprečava da se krećete po gradu na točkovima, nemate kud, morate da se oslonite na prirodu i njene još uvek funkcionalne darove.

Da li je besmisleno, kao što je mnogo šta postalo, da pitam: zašto? Maltretirati građane da bi se ko klinci iz obdaništa pohvalili kako su naučili korake užičkog kola i kako su im lepi novi opanci. Zamislila sam skup nas srbista kako zaustavljamo grad pa se na trgu skupimo i čitamo svoje pesme ili recitujemo staroslovenske deklinacije ili neke aktuelnije gramatičke lekcije… Mada, nije isto… Tako bi neko nešto korisno mogao i da nauči… Ovako… Ništa. OK, kad ste tako lepo pokazali šta možete, izvolite aplicirajte to na neki elegantniji način na realan život. Hapsite prave, a ne fejk lopove, na primer…

Hodala sam, kao što rekoh, po onom nedeljnom suncu i pokušavala da ukapiram šta nije u redu sa našim glavama. Zar ne može ekipa iz MUP-a da pojede parče torte i popije kafu, izljubi se i primi čestitku od gospodina predsednika pa je pročita rumena od ponosa na RTS-u, nego mora da uloži naš keš za svoj hir. Srpsko slavlje. Podsetilo me je na seosku svadbu koja se ne završava dok se ne poubijaju svi golubovi u okrugu, ne polomi bar jedna dugmetara, dok trima pevaljkama ne pukne glas, dok se ne polome sve stolice, dok mladinog tatka ne drmne infarkt, a gosti ne popadaju u nesvest.

Ne sećam se na čijem sam sajtu videla snimak policijske akcije u Novom Sadu. U kadru su neke uniformisane vešte akrobate koje zaustavljaju dvojicu kriminalaca pa ih uguraju u kola, a iz ofa se čuje plač dečaka i njegovi povici: „Tata, molim te… tata, molim te… neću više, tata, neću više…“ Otkukalo dete ceo minut iza kamere u ime svih nas.