Iza dimne zavese

Tekstove obično pišem sredom pre podne zbog dinamičnog života u zemlji gde se aktuelnosti nagomilavaju brzinom munje, gde danonoćno vreba mogućnost da nekog novog samelju, da nekog siluju, podvedu, da nekog oslobode ili nekog osude…

Trebalo bi biti u toku. Ipak, sinoć je počela da gori Vinča, pa kako požar ne prestaje i kako se dim uvukao u moj životni prostor, odlučila sam da uzmem laptop u ruke pre nego što me kancerogene čestice otruju.

Dakle, pređašnje dane su mi obeležile dve teme. Jedna je delikatan problem posedovanja/vlasništva, a druga je, takođe delikatno, pitanje identiteta.

Znam da su pčele vredna i korisna bića. Ljudi mahom cene pčele.

I ja sam imala neku suzdržanu simpatiju prema njima. Stvari su se, međutim, promenile. Ove vredne i korisne životinje počele su da opsedaju cveće koje s pažnjom i ljubavlju gajim kao dragocen spomen na prirodu u nestajanju. Kad god se pojavim na terasi kidišu na mene. Logika: ne dirajte ih neće vam ništa očigledno je zastarela jer nasrću i kad sam metar i po od njih. To me je navelo da se zapitam kako se u prirodi sprovodi pravo nad teritorijom za koju se plaća porez, kao i nad onom lično negovanom.

Nikako, naravno, jer priroda ima svoje načine regulisanja odnosa u piramidi moći. Mi, takođe, imamo svoje, bazirane na kriterijumima koji su brušeni kroz razne civilizacije. Imamo, ali za njih ne hajemo. Otimamo i to smatramo normalnim, zapravo se često uopšte ne zapitamo.

Tema identiteta je manje napeta. Bar na prvi pogled. Bila sam u banci i mirno čekala svoj red.

Okrenula sam se oko sebe, nekako se desilo tako, uglavnom žene sa naočarima. Pomalo smo ličile jedna na drugu. Kad je došao trenutak, stala sam pred šalter i gospodinu koji je takođe ličio na sve nas (maska i naočare) pružila ličnu kartu. On je pogledao moju legitimaciju i pitao: Jeste ovo vi? Da, ja sam, odgovorila sam, a on je počeo da ukucava podatke.

Sa maskom do očiju mogla sam da pokažem bilo čija dokumenta, tako maskirana ličim na sve moje komšinice i veći broj komšija. Korona je donela nova pravila i vratila poverenje među ljude, pomislila sam.

S druge strane, ne znam da li sam odgovorila službeniku tačno. Prošlo je tri godine otkako su me u Majke Jevrosime uslikali za ličnu kartu. I ja sam i nisam ja, to je pravi odgovor. Ali, on bi samo zbunio gospodina iza pleksiglesa i meni možda pokrenuo setu.

Ko sam ja, stvarni ja, i šta je moje, stvarno moje, to su pitanja kojima bi trebalo da se vraćamo.