Iza korica

Odem četvrtkom do obližnje novinarnice i nakupujem sveža izdanja.

Tako već nekoliko nedelja.

Vikendom sednem i počnem sa čitanjem.

Jedan po jedan magazin uzimam sa gomile i sasvim spontano, kao nekada stariji ljudi koje sam poznavala, počinjem da čitam od zadnjih korica.

Sećam se, stariji bračni par koji je živeo pored nas davno-davno, imao je običaj da u park donese svako svoj primerak Politike.

Seli bi na klupu i polako otpozadi listali novine.

Muž se malo zadržavao na stranicama sporta, žena na televizijskom programu, ali ubrzo su se oboje nalazili na umrlicama i pomenima.

Do politike u Politici ne bi ni dolazili, uvek bi prepoznali ponekog ili bi im lik na isparcelisanim stranama zaličio na poznanika ili rođaka.

Postojao je, koliko pamtim, i štos o tome da osveta može protivnika u nekoj svađi da snađe izlaskom njegove slike na tim gusto popunjenim stranama.

Bilo kako bilo, tek zadnje strane uglavnom su označavale morbidnu statistiku, pregled ili presek – ko je ostao, a ko otišao.

Da, i pretnju iz štosa.

Dakle, kao i pomenuti bračni par, sa čitanjem počinjem od velikih reklama na zadnjim koricama.

Svakako ne kako bih saznala ko se upokojio, već da vidim ko i šta piše o knjigama, izložbama, toj suvišnoj aktivnosti ljudskog duha, kako se tretira umetnost.

Naravno, ne čudim se tome što se u našim časopisima stranice rezervisane za kulturu nalaze pri kraju svakog broja, ima pregršt važnijih tema za auditorijum navučen na geopolitičke i finansijske teme.

Međutim, čak ni to nije strašno, to što su slikarstvo i književnost smešteni na kraj magazina (sve je dobro dok ne ispadnu, dok se ne nađu van korica punih politike, raznih analiza dnevnih događaja, pretpostavki, utemeljenih ili neutemeljenih ličnih stavova).

Od toga je strašnije što im se otvori prostor za dva do tri teksta.

Ko siročići, oni dobiju pet strana maksimalno.

Tek eto, da se i urednici kulture pozabave nečim.

Da li zaista toliko manjkamo sa idejama i dešavanjima iz kulture ili smo se od nje toliko odrodili da publiku koja ume da čita i ima novca za štampane medije izložbe, knjige i filmovi zanimaju koliko i preminuli neznanci?

Zar nam nije dovoljno svakodnevice i globalne i lokalne?

Zar nas je ona toliko potopila da smo kulturu sveli na “mrtvačnicu” jednog časopisa ili dnevnih novina?

Ne bih rekla da je u silnim stranama o geopolitici sadržan život, kultura nekad oči otvara bolje od finansijskih izveštaja i komentara skupštinskih svađa i često značajno rečitije govori o svetu u kom živimo (globalno i lokalno).