Kako bih pojeo sebe

U svim porodičnim, ženskim i ne tako ženskim časopisima (Men’s Health, npr.) par strana je odvojeno za kulinarske nestašluke ili nutricionističke savete. Za period od novembra do februara, na pravoslavnim svetkovinama strada stotine stada, jednogodišnji ulov na međunarodnoj reci prosečne dužine, toliko šećera da šećerana u dugovima može solidno da se oporavi (kad bi joj dozvolili) itd.

OK, snaga na usta ulazi, kaže narodna izreka. Ali, na ista vrata ulaze problemi: holesterol, trigliceridi i razne druge nepodopštine. Naravno, to se ignoriše.

Iako su se od davnina do sada životni uslovi znatno promenili, neke su stvari ostale iste. Jezik ih vredno čuva. Evo primera… Više puta sam na naslovnim stranama pročitala krupno pisane savete: Začinite svoj brak, Dodajte začin vašoj vezi i sl. To jasno govori da brak, zajednicu doživljavamo kao predmet. Prehrambeni. I bljutav, bezukusan, pritom.

Dalje, poznate su sintagme kao gorka istina, gorke suze, gorko iskustvo, sladak život, slatki snovi, ljuti boj, medeni mesec, masna laž itd. Ne sećam se nijednog primera u kom je ulogu zavisnog člana odigrala so. Prema tome bih mogla da zaključim kako ovaj ukus doživljavamo kao neutralan. A pobio onolike ljude od infarkta. Bar tako kažu lekari. Istina, izraz „dodati so na ranu“ čuva istinu o razornoj moći ovog začina.

Dakle, mnoge apstraktne pojmove (laž, istina, život…) konceptualizujemo kao jestive entitete. Zašto? Nastali su kad smo bili mnogo i stalno gladni, a održavaju se iz straha da bismo opet mogli da budemo ili možda zato što nam savremena nutricionistička istraživanja postavljaju granice pa nam ljutog, slatkog i gorkog nikad nije dosta, te poslastice iz tanjira selimo u govor.

Čak ni tu se ne iscrpljuje naša mašta. Za nekog kažemo da je kiselog raspoloženja, za devojčicu ili dečaka da je preslatka/presladak, za nekog da je ljut… Za debeljuškasto dete čuje se da liči na krofnu. Mlad muškarac ili devojka ne nazivaju se pilićima. Oni su piletina, znači pileće pečenje.

Eto, ne samo da bismo pojeli sve što nam se od hrane na putu nađe, onda i dobar deo onoga što nam čini život, već na kraju krajeva čak jedni druge. Zatim, sami sebe. Specijalna grana kanibalizma (autokanibalizam) čita se u metaforičnom naslovu knjige Vokija Kostića „Kako sam pojeo sebe“. Suštinski, dijetama to radimo.

Nina Savčić