Foto: Željko Sinobad
Odavno su mi preporučili knjigu Anta Tomića Što je muškarac bez brkova. Da li zbog naslova, da li zbog toga što sam imala spisak domaćih i еxdomaćih autora koje sam planirala da čitam, tek roman koji sam kupila odmah po preporuci ostao je da trpi težinu drugih knjiga na polici.
Onda sam ga jednog dana izvukla ispod brda mudrih ispisa ukoričenih i savladanih i otkrila svog trenutno omiljenog hrvatsko-srpsko-bošnjačko-crnogorskog pisca. Samo su me još dve knjige toliko zabavile u životu: Kako sam putovao s lososom Umberta Eka i Četiri prijatelja Davida Truebe.
Pa, pošto sam se ismejala do suza, odlučila sam da navalim i na druge Tomićeve romane. Nijedan nije baš u potpunosti ponovio prvo iskustvo, ali bilo je zabavno.
Kad sam došla do pripovetki usledilo je iznenađenje! Nije više to onaj vickasti Ante (ili bar uglavnom nije), to je sad zapisničar naših naravi sa velikim darom za lepu književnost. Opevao je Ante u pričama naše slabosti, bolesti, pakosti, tajne.
Kako se napričao priča o ljudima, kao zaključak dao je božji komentar na mali, ali dobro izabran, uzorak njegove izmišljotine.
Tomićev bog je izneveren i umoran. Stanuje u neurednom neboderu i ne voli da se druži s komšijama.
Silno je razočaran u ljude i mrzi ga čak i da ih kažnjava.
Jasno mu je da ne bi bilo koristi od toga. Zato se predaje i mašta o “penziji”. Kako se ne bi razočaro! Na šta smo se napravili, na šta smo sveli naše zajednice i koliko smo hipertrofirali svoje najniže nagone.
OK, sve mi je to sasvim razumljivo. Naša društva ne liče ni na šta, isplivao je talog, samo gledamo kako da upropastimo nekog, pokrademo ili unišimo, ali taj Tomićev bog preterano liči na nas. (Razume se nije čudno, pravio nas je prema sebi i tako još u ključnoj fazi kreativnog akta ispoljio visok stepen arogancije i samoljublja.)
Ne pita se gde je pogrešio i kad, ne pita se kako da ispravi grešku i pun ljubavi prema čoveku vrati ga na pravi put.
On bojkotuje i gunđa. U njemu nema gneva, kaže Ante, napustila ga je i uzvišena pravednost, ostala je samo malodušnost.
Ljudi su ga upropastili.
Neverovatno je to šta smo sve kadri da uništimo i koga sve da razočaramo. Ipak, imala sam više poverenja u božji kapacitet Tomićevog junaka.
Tako je to u literaturi. A u realnosti…
Ne znam kako stoje stvari sa božjom verom u sebe.
Što se ljudi tiče, sudeći prema našem ponašanju, odavno smo postali ateisti.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
