Da mi je neko rekao čemu ću se radovati kad porastem, verovatno bih neutešno zaplakala pa plakala dok mi ne kaže da se našalio (kad sam bila dete, ovo je umelo da upali).
Svoju sam budućnost zamišljala mnogo ambicioznije, a radosti temeljila na drugim vrednostima, egzistencijalna podloga se podrazumevala.
Realnost je ovakva: bar deset puta dnevno otvorim aplikaciju koja prikazuje nivo zagađenosti vazduha u različitim delovima Beograda. I umesto prema planovima, svoje aktivnosti organizujem prema tome kojom bojom su obeleženi Stari grad i Vračar.
Ako imam nameru da izađem napolje, u visokom startu sačekam da brojke postanu dvocifrene kako bih uspela da preživim vazduh za koji sam u školi učila da je smeša gasova bez boje, ukusa i mirisa, a za koji sam više decenija posle te lekcije shvatila da je mutnosivkastobeo, da miriše veoma neprijatno.
Metodom degustacije uvidela sam da se od njega neumorno kašlje, takođe da od njega peku oči i pecka celokupna sluzokoža. Postao je kancerogen.
Moj dan počinje hvatanjem za telefon, otvaranjem pomenute aplikacije i oduševljenjem ako mi ona pokaže da je bezbedno otvoriti prozor. Zeleno, zar zeleno! uskliknem tad i pojurim da udahnem vazduh koji me podseća na detinjstvo.
Praktično se polomim dok dođem do prozora jer se trudim što brže da pustim svežinu u stan, budući da svakog trenutka situacija može da se promeni. To su ekskluzivna jutra i ne dešavaju se često. Obično prozore držim dobro zaptivene i krijem se od vazduha po nekoliko dana.
Sad voda. Iste knjige koje su vazduh opisivale na naveden način i vodu su predstavljale kao tečnost bez boje, mirisa i ukusa. Možda nekad. U naše vreme – 21. vek – ona u različitim delovima Srbije ima različite karakteristike. Kombinacije njenih performansi su mnoge pa za to nemam prostora.
Sećam se, nekad su stručnjaci u ime zdravog života preporučivali fizičke aktivnosti na otvorenom. Plus oko dva litra vode dnevno. Davno prošla vremena.
Danas je koka-kola zdravija od vode, a jedino nezdravije od boravka napolju je dugotrajan boravak napolju. Kada bi se neko podvrgao starim načinima održavanja zdravlja, ne bi daleko dogurao.
Žalosno je kako smo u doba najboljih rezultata u regionu propustili da sačuvamo elementarne darove prirode.
Ima na nekoj od televizija kratak spot, kolaž od kadrova iz različitih emisija. U jednom kadru baka skoro kuka „Treba nam voda, ne možemo bez vode“.
Iz moje perspektive (neprofitne) ovo je najtužnija izjava koju sam čula skoro. Potrebna je neverovatna morbidna kreativnost da se upropasti voda u zemlji sa toliko reka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
