Koliko konja podiže državni autoritet

Prvo: iako smatram teškim mučenjem i bespotrebno uloženim naporom praćenje najgledanije srpske KZN, ne propuštam je. Ovom prilikom, iz bogatog asortimana KZN „neobičnih“ elemenata izdvajam jedan. Ministar Lončar traži da novinari završe medicinu da bi mogli da razgovaraju sa njim. OK, struka je struka. Iako mi se čini, ne… ubeđena sam, da za sabiranje preminulih nije potrebna medicina već osnovnoškolska matematika, slažem se sa ministrom da ćemo bolje shvatiti vrste respiratora ako prođemo kroz šest godina studija. Zato, predlažem izazov! Evo, završićemo medicinu (bar ja bih) ako gospodin Lončar prihvati da tokom šest godina bude samo običan pacijent. Da čeka po nepreglednim redovima u oronulim hodnicima, da zajedno sa drugim običnim pacijentima ide od jednog do drugog specijaliste i pritom ponovo čeka po redovima u oronulim hodnicima, da ne koristi posebne bolničke apartmane itd.

Sa obraćanjem struke u vezi, pitam se koji bi fakultet trebalo da završe učesnici svakodnevne predstave da bi svoju verbalnu inkontinenciju smirili i počeli razumno da odgovaraju na pitanja. Predlažem kraći, ali sadržajan kurs, koji će im objasniti kako ide u normalnoj pitanje-odgovor komunikaciji.

Svež primer: doktorku DKT novinarka pita kako komentariše izjavu profesora Belojevića. Odgovor DKT: Pitajte njega! Sledi kratak kadar iz mašte… Novinarka: Profesore, kako komentarišete svoju izjavu? Profesor: izuzetna je!

Drugo: u kola se razumem toliko da mi se nije jednom desilo kad me neko čeka u škodi da uđem u fijat jer je crn automobil crn automobil. Potencijalne nevolje sa parkiranjem rešila sam rečenicom: Komšija, molim vas, u ime svoje i u ime onih koji čekaju u koloni iza mene, evo vam volan, parkirajte mi kola pa da nastavimo sa danom. Ono što u svom skromnom znanju mogu ipak da prepoznam jeste da se snaga motora meri u konjima. Ono što nisam znala je da se i autoritet države meri na isti način. Pošto džipovi koštaju papreno, ostaje mi da verujem kako će komunalci zaista naplatiti bahatim vozačima svaki dinar (koji će država pametnije uložiti kasnije).

Treća je tema veoma delikatna. Iskreno se radujem što je skupljen novac za lečenje male Sofije. Duboko me gane kad deca odmalena moraju da pate. Međutim, ne mogu ni da zamislim bol roditelja čije dete nema sreću da donacijom dobije lečenje. Neke dece nema ni na Tviteru ni na televiziji. Neka deca jednostavno moraju da žive svoju muku, u senci, sklonjena, koliko izdrže. Njih ne vidimo.