Kontrola

Korak po korak došla sam do toga da ni sama ne znam kako da se osećam.

Prvo. To više nije stotinak strana koje šaljem mejlom kome ja želim, to je nezavisan objekat što sedi na policama i vrti se po tuđim prstima bez ikakve moje kontrole. Neugodno.

Prošla sam pored knjižare i videla kako ga jedan čovek merka. Nepoznata osoba koja će provaliti u moj svet i, ako je dovoljno pronicljiva, saznati mnogo šta o meni. Ima preterivanja, mnogo fikcije, ima izmišljenih junaka i događaja, ali iza svega toga sedim ja. Kad mi je to prošlo mislima, pokajala sam se što sam jednog februarskog dana otvorila lap-top i počela da kuckam po tastaturi.

„Ne drami“, govorim sebi dok onaj tip i dalje merka.

„Provaliće te“; „Ne drami“; „Provaliće te“… Itd. Odlepila sam se od izloga i nastavila svojim putem. Ali, jedan deo mene je ostao tamo, između korica.

„Kako ti je samo palo na pamet da se toliko otkriješ?“, vrtim glavom i hodam sve misleći da mi nedostaje neki sloj nevidljive odeće.

Drugo. Veoma nezgodan udar na identitet. „Da li sam sad pisac/spisateljica?“ (u simultanom toku misli nema razlike u rodu, sve mi je jedno koji je sufiks u pitanju, sve dok ostaje u mentalnim lavirintima). Svakako ću nastaviti da pišem. Da li to išta menja, pitam se. Verovatno ne značajno. Imaću manje vremena za izlaske, recimo, i moje će roditelje gledati sa tugom i sažaljenjem.

Kad vam se dete u Srbiji oda nekom umetničkom poroku uglavnom znači da ste podbacili u vaspitanju. Osim toga, svi non-stop pričaju o tome kako se ovde više piše nego što se čita. Čista istina. Zlo bi bilo da postanem deo te ekipe. Zato, obavezno počinjem sa čitanjem jedne knjige. Koliko večeras. Još bolje, odmah. Naravno, kad završim s pisanjem.

Da li ću ostati isti čitalac kakav sam bila… Hoće li se u mene uvući vrag kompeticije, pa ću umesto oduševljenja početi da osećam zavist ili da tražim greške u kompoziciji, da se smejem neuverljivim obrtima, da okrećem očima na jeftine metafore.

„Loš potez, Nina, loš potez!“ gunđam samoj sebi još uvek hodajući ulicom. „Trebalo je da ostaneš zainteresovani čitalac. Udobna pozicija. Sediš u fotelji, gutaš tuđe misli i podvlačiš mudrosti“.

„Šta ti je falilo“, pitam sebe u više navrata. I dok mi se to pitanje u lupu vrti po glavi ipak osećam tihu prijatnost što moj roman neko drži u rukama bez moje kontrole.