Kriminalac na kauču

Dobre stvari dolaze kad im je volja, loše takođe (iako moram da naglasim da i u jednom i u drugom slučaju velikog uticaja ima okolina, što, naravno, znamo, kao i sam subjekat/objekat – osoba koja strpljivo/nestrpljivo čeka povoljan obrt).

Međutim, nekad, eto, uložim malo napora i budem strpljiva.

I, neverovatno, ali isplati se!

Istina, nedovoljno često da bi mi to postao model ponašanja.

Hvalili su mi seriju Pingvin.

Prvi utisak je bio prilično negativan: natrpano, puno klišea, previše krvi.

Kao da su tvorci ove obrade junaka stripa imali želju da nas namuče.

„Ne pada mi na pamet na vas da gubim vreme!“ kažem ja sebi ali posle prve odgledam drugu epizodu pa treću.

Pa četvrtu.

E, tad je sve počelo da dobija smisao i moja pažnja je počela da raste.

Ne vredi da se bavim celom pričom jer je samo ideja važna (i odlična gluma).

Pingvin je sociopata koji valja drogu i zavađa sve oko sebe.

On je snishodljiv kad je potrebno, darežljiv kad proceni da bi trebao da bude, svirepi sadista u osnovi.

Namešta, krade, otima, ucenjuje, ubija… i tako to, već poznato i viđeno skoro u svim žanrovima osim u ljubavnim filmovima i sitkomima.

Njegova protivnica je pomalo naivna, samo okazionalno prepredena dama koja je godinama ispaštala i pokušava da bazira svoju osvetu na prikupljenom besu.

I ništa, ponovo je stradala.

Na ovom mestu možemo da zaključimo da smo svi naivni ako poverujemo da ćemo da pobedimo sociopatu.

Ne, nikad nećemo pobediti sociopatu čak i kad celo podzemlje okrenemo protiv njega.

On će i tada imati „keca u rukavu“.

Dakle, pošto je zadavio momka koji je mnogo puta rizikovao život da bi svog „surogat tatu“ spasio (koji mu je, samo desetak frejmova pre kobnog obračuna rekao da mu je Pingvin jedina porodica), zlikovac je sa sebe otresao mrvice zločina, obukao lepo odelo i pobedio.

Za sada, jer ima osnova za nastavke.

I, zamislite, molim vas, ne samo što se u ratu oko droge i moći popeo na tron, on je otišao u gradsku skupštinu da predstavlja narod.

To je kraj, za sada, kao što rekoh.

Ipak, ima jedna epizoda koja je celu seriju oprala od klišea.

Suočavanje Pingvinove majke i njenog sina, koji je, u svoje vreme, ubio dva brata, kako i počinje serija njegovih zlodela.

To monstruozno nepočinstvo njegova majka odavno je shvatila i sve vreme ćutala.

Iako je u trenutku slabosti ipak naručila sinovljevo ubistvo.

Sofija Falkone (protivnica) fino je smislila ovaj obračun istinom.

Majka i sin (oboje vezani) trebalo je da priznaju jedno drugom svoje mračne zločine.

Majka je priznala, a sin ne, tako se odlučivši da dozvoli organizatorima eksperimenta da ženi koju je toliko voleo – majka – odseku prst.

Njegovo bi je priznanje poštedelo.

Opet zaključak: ako hoćete da pravite seriju/film prepun poznatih tema i opštih mesta, bar jedna epizoda neka bude „ona“ zbog koje je vredelo gledati.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.