Kućica za hrčke

Ne sećam se da sam upoznala nekog ko je zaista cenio iskreno mišljenje, moje, tuđe, bilo čije… Zato ne čudi što vlast, ova ili nekadašnja, nema čak više ni alergiju na stav iskrenih neistomišljenika. Decenijama se razvijao prikladan nivo antihistaminika da pobije sve potencijalne čestice alergena. Dobili smo novogodišnju svetleću atrakciju. Jel lepa? Ne znam da li želite moje mišljenje, ali imam priliku da ga napišem, pa ću to učiniti. Užasna je i neukusna i napravljen je seoski vašar od grada.

Da li iko sa adekvatnim obrazovanjem i bar minimalnim osećajem za lepo utiče na izbor ukrasa? Ili nam se samo istovaraju vagoni šta-se-našlo… Čujem, košta ukrašavanje Beograda tri miliona evra. Imam predlog – svi mi kojima je muka da prođemo Obilićevim vencem sa estradnim preprekama na putu ili preko Tašmajdana kroz metalne obruče možemo da damo po neki evro samo za uklanjanje instalacija. Gospodin Vesić bi mogao sve zlatne pregradne zidove i upregnute životinje da ponese pa ukrasi svoj rodni grad, nek nas rastereti tog kiča… Mogao bi tamo i da ostane, da uživa u lepoti raznobojnih sijalica. Mi i tako, ako me sećanje ne vara, imamo gradonačelnika, a to nije on…

Danima sam planirala da prođem kroz lavirint. Sprečavala su me tri razloga.

Prvi: kad izađem na šta bih naišla? Na poznato. Zašto onda da se mlatim po uzanim klimavim hodnicima.

Drugo: od života u Srbiji već mi se dovoljno vrti u glavi, ne moram svoje zdravstveno stanje da pogoršavam nerazumnim avanturama.

Treće: ne bi me čudilo da u toj zlatnoj instalaciji sedi Minotaur. Partijski postavljen i opasan.

Kroz onaj patriotski plastenik sam morala da prođem da ne bih morala da hodam pored njega.

Kad sve saberem i oduzmem, kad pokušam svoj voljeni grad da pogledam iz vasione kako je preporučeno da se gleda da bi svetlima oduzimao dah Marsovcima i zasenio okeane planete upitnog geometrijskog oblika, kad pogledam sav taj estradni arhitektonski nakit osetim se kao u kavezu za hrčke u dnevnoj sobi imućnog gastarbajtera. On sedi zavaljen u plišanu fotelju sa masivnim rukohvatima u obliku lavljih šapa i gađa me indijskim orasima, a ja se vrtim po točkovima, prolazim kroz tunele i lavirinte. Želim napolje. Ali, otvora nema.