Srbiju je potresla vest da u Novom Sadu niko ove godine nije želeo da upiše smer za nastavnika hemije, a da je prijavljenih na Hemijskom fakultetu u Beogradu tek jedan (možda zalutali)…
Šalim se, to nije nikog ni potreslo, ni iznenadilo.
Možda upravo iznenađuje da pored svih muka koje trpe nastavnici, bar jedna osoba ipak želi time da se bavi (ili je stvarno zalutala, ili se prijavila iz hira, ili je izgubila opkladu, ili je u pitanju neka sentimentalna reakcija, neki ekting-aut, neki bunt protiv roditelja…).
Neko je u komentarima ispod teksta koji se ovim bavi napisao da je tema ofucana i da su svi koji i dalje o tome pišu dosadni.
Pa, verovatno i jesu dosadni, jer je škola dosadna, nepotrebna, čisto smaranje i gubljenje vremena.
Pokušavala sam noćas da se setim imena moje profesorke srpskog, prezimena sam se setila bez problema.
Okretala sam se, vrtela, prebirala po nekom imaginarnom imeniku, spisku čestih ženskih imena i, na kraju, ime je isplivalo.
Sa njim je iskočilo i ime razredne koja mi je predavala ruski (ovde je prezime zaškripalo), čak i nadimak, koji, priznajem, nije bio posebno akademski, ali to je bilo još jedino kako su đaci mog doba mogli da se osvete za sprovođenje terora nad slobodnim vremenom – smisliti đavolji nadimak i izgovarati ga tiho i krišom… bili smo stvarno stidljiva grupa đaka.
Čak, kad bolje razmislim, nismo ni zaslužili da se svrstamo u tinejdžere.
Recimo, nikad nismo lupili šamar ni nastavniku/nastavnici, ni direktoru, ni sekretarici, naši roditelji su u školu išli u novim cipelama i očevi sa kravatama…
No, da se vratim svojoj profesorki.
Dok sam u holu Filološkog fakulteta čekala na prijemni, ona je prošla pored reda nas potencijalnih brucoša pod jakom tremom i ja sam joj prišla.
U kratkom razgovoru rekla je kako je nastavnički posao lep, kako rad sa decom oplemenjuje i kako uvek ima prostora za prijatan i inspirativan kontakt sa đacima.
Sad bi ovakva scena sugerisala da je profesorka zlonamerna i perfidna te da se raduje da neko od njenih učenika takođe doživi da mu izmaknu stolicu, da ga gađaju različitim oštrim predmetima, sačekuju ispred škole i prete mu preko društvenih mreža.
Tada, razgovor je bio iskren.
U godinama koje su usledile nakon diplomiranja, predavala sam u nekoliko škola i zaista sam na početku tog mog nastavnikovanja mogla da potvrdim: posao jeste lep, deca su kreativna, mogu da se zainteresuju čak i za vrste sintagmi, mogu i da se odviknu od pisanja puškica (kad shvate da to ne daje rezultate), umeju da zavole poeziju.
Onda je polako (ili ne baš polako) sve krenulo nizbrdo.
Oh, kako je samo pogrešila moja profesorka, više puta sam pomislila dok sam pokušavala da joj se setim imena.
Ona odavno nije među živima i sa sobom je ponela jedan svet koji je sad od nas daleko.
Sećanje na nju budi mi nostalgiju i izaziva paniku: ako nastavnici služe da bismo se nad njima iživljavali, gde smo se mi zaputili?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
