Ne sećam se vremena kad je Jugoslavijom vladao Tito.
Nemam čak ni neko mišljenje o Jugoslaviji, nisam imala ni posebno osećanje povodom raspada zemlje koju je trebalo da zovem svojom.
Podelila se na homeopatske celine i nacionalne tabore unutar kojih je nastavljena deoba po raznim drugim kriterijumima.
Uz stradanje, gubitke i patnju.
Evo već četrdeset jednu godinu svakog 4. maja mediji podsećaju da nas je 1980. napustio naš doživotni predsednik i maršal te da je nakon toga usledila i smrt velike zemlje koju je učinio svetski poznatom. Arhivski snimci i izložbe fotografija neizostavan su medijski aksesoar tog 4. maja.
Interesantno.
U zemlji gde teme hlape do sutrašnjih novina, Titova smrt opstaje. Jugoslvija je za mene ostala samo istorijska činjenica koja se sporadično pominje u društvu uz sentimente ili ogorčenost.
Ponekad se zapitam koje je tajne čuvala…
Jednom mi je, kad sam isključila snimanje, političar koji je preturio decenije bavljanja tim zanatom pričao kako se „državna elita“ starih vremena dovijala kad je želela da koristi usluge izabranih dama.
Izabranih u značenju lepih udatih žena koje nisu bile na otvorenom meniju seksualnih usluga.
Hapsili su njihove muževe i žene uslovljavali.
Dakle, bilo vreme jugoslovenskog blagostanja, bilo vreme sadašnje, tehnike udvaranja se ne menjaju.
I zašto bi! Pale bez greške.
Pretnje, zloupotreba moći, primoravanja…
S vremena na vreme, čujem kako institucije ne rade svoj posao. Svaki put pomislim, rade, rade i to odlično rade.
Za čvrstu državu koju je za sebe izgradila vlast (manje-više svaka). Palma se šeta po kanalima i propagira svoju bunga-bunga politiku.
Živo me zanima da li se ikad zamisli nad njom.
U svakom društvu postoji obavezno procenat posednika određenih psiholoških anomalija. Priroda je tako smislila.
OK mi je da se na njih obrati pažnja kao na „ranjivu“ grupu i da im se izađe u susret medikamentima i posebnim stručnim tretmanima. Nipošto mi, s druge strane, nije OK da se puštaju bez kontrole lekara. Tada je šteta velika.
Za običan preplašeni svet, očeve, majke, muževe, ali i za njih, bahate konzumente koje motiviše moć građena na prisili. Ovom poslednjem ćemo, nadam se, svedočiti.
Da se vratim na sećanje koje nas veže čvrstim sajlama za rad našeg maršala. Ove godine je šezdeset godina otkako je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu. Hoće li se toga neko setiti? Možda neko.
Ono što je izvesno, sledećeg maja obeležavaćemo ponovo upokojenje druga Tita. Da li s tim negujemo i jednu opasnu vertikalu moći i dobiti koju moć u našem mentalnom aparatu, nesviklom na uvažavanje glasa drugog, obezbeđuje?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
